.jpg) |
Блогер,
Зоран Михаилов Писковић-
Београдски
|
Здраво,
Предмет овог поста
је: KEMAL-PAŠA ATATURK I KRALJ ALEKSANDAR II KARAĐORĐEVIĆ
Данас 01.01.2013. сам у новогодишњем троброју дневног листа ''ДАНАС'' на страни 16-17 прочитао сам изванредни текст аутора Сафете Бишевац под насловом ''Очеви нације'' под ''заштитом''. Део тог текста прекуцавам и он гласи:
'' Познати турски новинар Џан Духдар снимио је документарни филм „Мустафа", у коме је приказао људско лице ,,оца нације" Кемал-паше Ататурка. Премијера је била на Дан и 85. рођендан Ре-публике, 29. октобра 2008. го-дине. То што је аутор у филму приказао људско, некад депресивно лице Кемал-паше, често са чашицом алкохола и цигаретом у рукама, у друштву жена, узрујало је многе у Турској, навикле на „званичну верзију". Појединци су поднели приватне тужбе против Дундара не само због увреде ,,оца нације" већ и због тога што је наводно пропагирао дуван и нездрав начин живота тиме што је Ататурка приказивао са цигаром. Други су хвалили ауторову храброст, а допало им се људско представљање Ататурка. Контроверзе су биле одлична реклама, па је филм само у првој недељи у биоскопима широм Турске одгледало више од пола милиона људи. Занимљиво је што је аутор музике за овај филм био Горан Бреговић. „Кемалисти" Ердогану и АК партији замерају да угрожавају Ататуркове тековине и да оснивача Републике покушавају да потисну. На први поглед се то у највећим турским градовима ипак не види. Свуда су Ататуркове слике, улице, споменици, а Ердоган и његови сарадници брижно обележавају сваки празник везан за оснивача Турске. У Турској не само да се званично Ататуркова обележја свуда могу видети већ и многи грађани своју љубав према првом Председнику показују тако што носе мајице, заставе, кравате, па чак и накит са његовим ликом. Исто важи и за турске заставе. Ем их свуда има ем их и Турци „вешају" по прозорима и терасама својих кућа. Патриотизам на делу. Однос Турака према Ататурку има одлике „култа личности", али ако бисте у разговору са просечним Турчином изразили чуђење због тога, он би се вероватно чудио што се чудите толикој везаности за човека који је створио државу у којој живе. Колико Турци поштују Ататурка, показује и маузолеј („Аниткабир") који су му, у античком стилу, изградили у главном граду Анкари. Маузолеј се налази на једном од брда и одатле се пружа изузетан поглед на град. Да Турци држе до свог „оца", показује и то што је његова родна кућа у Солуну претворе-на у музеј (истовремено је и Турски конзулат), што родну кућу његовог оца Али Ризе, у којој су живели његови родитељи, у селу Коџеџик поред Охрида, реновира ТИКА, турска Агенција за међународну са-радњу и координацију, и такође ће постати музеј. У палати Долмабахће у Истанбулу, у којој је умро, сви сатови су заустављени и још стоје на 9.05 сати ка-да је Ататурк преминуо 10. новембра 1938. године. Ататурк је славу и захвалност својих земљака стекао борбом за Турску и њене границе. У Првом светском рату, Отоманска империја је била на пораженој страни, те су државе победнице у томе виделе прилику да је униште и поделе њену територију. Султан није пружао битнији отпор таквим плановима, али Ататурк уз подршку војске и „младотурака" јесте. Предводио је отоманску војску на Галипољу 1915. (Турци ту битку зову Чанакале, по истоименом оближњем граду). Наредба коју је Мустафа Кемал изрекао својим војницима: ,,Не наређујем вам да нападнете, већ да умрете!", променила је судбину фронта, јер је победом турске војске зау-стављен напредак савезника и њихов покушај да освоје Истанбул. Коју деценију касније, аустралијски филм „Галипоље" Пи-тера Вира промовисао је тада младу звезду Мела Гибсона. На Галипољу се наиме борило и погинуло хиљаде аустралијских војника, а у њиховој историји ова битка има малтене статус боја на Косову. У одлучујућим биткама у грчко-турском рату, Сакариа 1921.године и Дулупинара 1922. године, Ататурк бележи победе, враћа Измир, избацује грчку војску из Мале Азије и тако успева да осујети план савезника о подели турске територије. Ове битке део су Турског рата за независност и за данашње Турке су далеко важније и од оних султана Сулејмана. Наредне године је збацио султана Мехмеда VI, а Велика турска народна скупштина 1923. проглашава Републику Турску и Ататурка за првог председника. Уследиле су бројне реформе којим је Ататурк модернизовао Турску и себи обезбедио статус ,,оца Турака". Мада се у Турској могу понекад чути стидљиви гласови критике на рачун ,,оца нације" (либерала који мисле да „култ личности" не треба да по-стоји и да је свачије, па и Ататурково, дело подложно преиспитивању и исламиста који му замерају што је „позападњачио" државу и потиснуо ислам), Ататуркова улога вероватно неће у скорије време бити угрожена.''
Београд 01.01.2013. године
Блогер,
Зоран Михаилов
Писковић-
Београдски
0 коментара:
Постави коментар