ŽITIJE SVETOG JOVANA DAMASKINA AUDIO MP3
Свети архимандрит отац Јустин Поповић Ћелиски
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА ДАМАСКИНА
ПРЕПОДОБНИ Јован Дамаскин родио се у престоници Сирије Дамаску,[23] од високородних и побожних родитеља,[24] чија пламена вера у Христа, испробана у опасностима и искушењима, показа се јача и драгоценија од злата, мада испробаног у огњу, ипак пропадљивог. Тешко беше тада време. Сарацени беху покорили ту земљу и, заузевши овај славни град, задаваху сваковрсне муке хришћанима: једне убијаху, друге у ропство продаваху, и никоме не дозвољаваху да јавно слави Христа. У то време родитељи Јованови, штићени промислом Божјим, сачуваше се читави и здрави, са целокупном имовином својом; сачуваше они и свету веру. Јер им Бог даде могућност да задобију благонаклоност Сарацена, као некада Јосиф Египћана[25] и Данило Вавилоњана,[26] те злочестиви Агарјани не забрањиваху родитељима светитељевим да верују у Христа и да отворено славе свето Име Његово. Осим тога они Јовановог оца поставише за градског судију и за начелника народних грађевина.[27] Налазећи се на таквом положају, он многа добра чињаше својој једноверној браћи: откупљиваше робље, ослобађаше сужње из тамница и спасаваше их од смрти, и свима паћеницима пружаше руку помоћи. И беху родитељи преподобнога у Дамаску међу Агарјанима као светилници у ноћи, као семе у Израиљу, као искра у пепелу. Сачувани од Бога ради тога, да од њих произађе Цркве Христове светилник, који ће јарко светлети целоме свету, - блажени Јован Дамаскин. Родивши га по телу, они се потрудише да га одмах учине и чедом светлости кроз свето крштење, што беше ствар врло тешка у то време. Јер Агарјани никоме не дозвољаваху крштење. Међутим Јованови родитељи несметано препородише своје дете крштењем и наденуше му име које означава благодат Божију. Јер Јован је јеврејска реч и значи: благодат Божија. Отац детета Јована веома се стараше да своје чедо добро васпита и научи, не обичајима сараценским, нити храбрости војничкој, нити лову звериња, нити ком другом световном занимању, већ кротости, смирености, страху Божјем и познавању Светога Писма. Стога усрдно мољаше Бога да му пошаље човека мудрог и побожног, који би сину његовом био добар учитељ, и добар наставник у врлинама. И би брижни родитељ услишен од Бога, и доби што је желео, на следећи начин.
Дамаски разбојници вршили су често и упаде и на копну и на мору у суседне крајеве, узимали у ропство хришћане, доводили их у свој град, па једне продавали на пијацама а друге убијали. Једном они ухватише неког монаха, по имену Козму, благообразног по изгледу, прекрасног по души, родом из Италије, и продаваху га на пијаци са осталим робљем. Они пак робови које разбојници хоћаху да посеку мачем, припадаху к ногама тога монаха и са сузама га мољаху да се помоли Богу за душе њихове. Сарацени, видевши какво поштовање указују монаху осуђени на смрт, упиташе га какав је чин имао у својој отаџбини међу хришћанима. Он одговори: Ја нисам имао никакав чин, нити сам био удостојен свештеничког звања; ја сам само грешни монах, познавалац философије, не само наше хришћанске него и оне коју смислише незнабожачки мудраци.
Рекавши то, монах бризну у плач, и плакаше горко. Недалеко пак стајаше Јованов родитељ; видећи старца где плаче, и познавши по одећи да је монах, он му приђе. И желећи да га утеши у тузи рече му. Узалуд, човече Божји, плачеш што губиш овај свет, којега си се ти давно одрекао и за који си умро, као што видим по твоме изгледу и одећи. - Ја плачем, одговори монах, не што губим овај свет, јер сам ја, као што ти рече, умро за свет, и не хајем ни за шта световно, знајући да постоји други живот: бољи, бесмртан и вечан, уготовљен слугама Христовим, који се надам и ја добити благодаћу Христа Бога мог; него плачем зато што одлазим из овог света бездетан, и не оставивши за собом наследника.
Зачуди се Јованов родитељ монаховим речима, и рече му: Оче, ти си монах, и посветио си се Богу ради чувања чистоте а не ради рађања деце. Зашто онда тугујеш због деце? - Монах одговори: Ти не појимаш, господине, оно што сам рекао: ја говорим не о телесном чеду и не о земаљском наследству, већ о духовном. Јер, као што сам видиш, ја сам монах убог и немам ништа од ствари овога света, али имам велико богатство мудрости којим се обогатих, много се, помоћу Божјом, од младости моје трудећи. Прошао сам разне науке људске: изучио сам реторику и дијалектику, одлично знам философију, предату од Стагарита и Аристонова сина,[28] проучио сам геометрију и музику, добро сам изучио кретање небеских тела и путеве звезда, да бих преко толике лепоте творевине и њеног премудрог уређења што јасније познао самога Творца. Затим сам савршено изучио и учење грчких и римских богослова о тајнама Православља. Имајући сам таква знања, ја их никоме нисам предао, и чему сам се сам научио ја никога не научих, нити сада могу научити, јер немам ни времена ни ученика; и сматрам да ћу овде умрети од мача агарјанског, и јавићу се пред Господом мојим као дрво неродно, и као слуга који је сакрио у земљу талант господара свога. Ето због чега плачем и ридам. Као што оци по телу тугују када у браку живећи немају деце, тако и ја тугујем и сетујем што не родих ниједног духовног сина, који би после мене био наследник мог богатства мудрости.
Чувши овакве речи, отац Јованов се обрадова што обрете давно жељену ризницу, и рече старцу: Не тугуј оче: Бог може испунити жељу срца твога. - Рекавши то, он хитно оде к сараценском кнезу, и припавши к ногама његовим мољаше га усрдно да му поклони роба-монаха. Кнез му изиђе у сусрет: поклони му овај дар, стварно драгоценији од многих других дарова.
Родитељ Јованов с радошћу одведе кући својој блаженога Козму, и утеши га намучена давши му удобност и мир. И рече му: Оче, буди господар у мојој кући и учесник свих мојих радости и туга. - Па додаде и ово: Бог ти не само дарова слободу него ти и жељу срца твога испуни. Ја имам ова два детета: један је син мој по телу Јован, а други - дечак кога примих уместо сина, родом из Јерусалима, сироче од детињства, а зове се као и ти, Козма. Стога те молим, оче, научи их мудрости и доброј нарави и настави на свако добро дело; начини их духовним синовима својим, препороди их учењем, васпитај их поучењем, и остави их после себе као наследнике неукрадивог богатства духовног.
Обрадова се блажени старац Козма, прослави Бога, и стаде врло марљиво васпитавати и учити оба дечака. А дечаци беху паметни, брзо схватаху што им учитељ предаваше, и напредоваху у учењу. Јован, као орао који се носи поваздуху, достизаше високе тајне учења; а духавни брат његов Козма, као лађа брзо пловећи на угодном ветру, брзо достизаше дубину мудрости. Учећи усрдно и ревносно, они за кратко време изврсно изучише граматику, философију и аритметику, и постадоше слични Питагори и Диофану;[29] изучише они и геометрију тако, да су могли бити сматрани као неки нови Еуклиди.[30] А како се они усавршише у песништву и музици, о томе сведоче њихове црквене песме и стихови. Не изоставише они и астрономију; и тајне богословља одлично упознаше. Осим тога они се од доброг учитеља научише добрим наравима и добродетељном животу, живљењу у врлинама, и постадоше савршени у знању, мудрости духовној и световној. Нарочито Јован показа велики успех, те му се дивљаше и сам учитељ, којега Јован превазиђе у неким областима знања. И постаде Јован велики богослов, о чему сведоче његове богонадахнуте и богомудре књиге. Но он се не горђаше због толике своје мудрости. Као плодно дрво: што више род на њему расте, утолико се више гране његове повијају наниже ка земљи, Тако и блажени философ Јован: уколико више напредоваше у мудрости, утолико мањим он сматраше себе; и умејаше он укроћавати у себи сујетна маштања и угашавати страсне помисли, а душу своју као светилник, напуњен уљем духовне мудрости, запаљивати огњем Божанствене жеље.
И учитељ Козма рече једном оцу Јовановом: Ето господине, жеља се твоја испуни: младићи твоји се одлично научише, те већ и мене превазилазе мудрошћу. Таквим ученицима није доста да буду као учитељ њихов. Благодарећи великој памети и непрестаном труду, они потпуно постигоше сву дубину мудрости, и Бог умножи тај њихов дар. Њима више није потребно да их ја учим: они су већ способни да друге уче. Стога те молим, господине, отпусти ме у манастир, да тамо сам постанем ученик и да се научим вишњој мудрости од савршених монаха. Та световна философија којој сам се научио, шаље ме к философији духовној, која је драгоценија и чистија од световне, јер она доноси користи и спасава душу.
Чувши то, отац Јованов се ожалости, не желећи лишити себе тако драгоцена и мудра наставника. Ипак се не усуди силом задржати старца да га не ожалости, зато му учини по вољи. И наградивши га богато, он га отпусти с миром. Монах Козма оде у лавру преподобног Саве Освећеног.
NASTAVAK TEKSTA U PRODUŽETKU
.jpg "pravda")
.jpg)
