З А П И С Н И К
СА САСТАНКА СИНДИКАЛНОГ КРУЖОКА ОДРЖАНОГ 01.05.2011. ГОДИНЕ.
ЧЛАНОВИ И СИМПАТИЗЕРИ СУ СЕ ОКУПИЛИ У МЕСТУ ЖЕЛЕЗНИК-БЕОГРАД, ГДЕ СЕ ИНАЧЕ ТРАДИЦИОНАЛНО ОДРЖАВА МЕСНА СВЕТКОВИНА ПОД НАЗИВОМ:''МИРОНОСНА НЕДЕЉА''.
КАКО ЈЕ БИЛО КИШОВИТО СЕЛИ СМО У ОБЛИЖЊИ КАФИЋ И ПОЧЕЛИ СМО ДА РАЗМАТРАМО ПИТАЊЕ ЗНАЧАЈА ПРВОГ МАЈА У 21. ВЕКУ.
ПРВА УЧЕСНИЦА ЈЕ РЕКЛА ДА ЈЕ ТАЈ ДАТУМ КРАЈЊЕ СУМЊИВ С ОБЗИРОМ ДА ЈЕ ВЕЛИКИ ГЕТЕ У ''ФАУСТУ'' О НОЋИ ИЗМЕЂУ 30.04/01.05- О ''ВАЛПУРГИСКОЈ НОЋИ'' ГОВОРИО ВРЛО УБЕДЉИВО И ИНСПИРАТИВНО. РАДИ СЕ О ТОМЕ ДА у тој ноћи сва нечиста сила целог света скупља се у Немачкој, на гори Брокен. Демони стижу на својеврсну смотру, како би се у стројевом кораку поклонили сатани. Валпургијска ноћ увек "пада" 1. маја, односно у ноћи између 30. априла и 1. маја. Уз то, од давних времена на тај дан се славио и пагански празник Белтане у част природе и плодности. ДОДАЛА ЈЕ ДА СЕ Том приликом пале ватре играју се игре и плеше се у част природе око стуба око кога су свезане траке у боји који симболизује ОБЈЕКТ-направљен од црвене коже који су, као симбол стваралачке силе природе, носили о баховским свечаним опходима. У тим ритуалним играма помињу се и древна демонска божанства Ваал, Зелени човек, Пан, Зелени Јурај итд. Те ноћи се и оргијало. ПОТОМ СЕ СЕТИЛА ДА ЈЕ НЕГДЕ ОКО 1.5 1945 ГОДИНЕ ДИКТАТОР АДОЛФ ХИТЛЕР ЗАВРШИО СВОЈ ЖИВОТ СТРАВИЧНО, ТАКО ШТО ЈЕ НАЈПРЕ нешто после поноћи 29. априла, завршио диктирање свог приватног и политичког тестамента и потом одлучио да се ожени својом љубавницом Евом Браун, са којом је био у вези без прекида од 1932. године. Самоубиство су извршили заједно, око 15:30 часова, 30.04. 1945. Адолф Хитлер је загризао ампулу цијанида и пуцао себи у главу, док је Ева Хитлер попила само отров. Њихова тела пар минута касније изнесена су у двориште Рајхстага, поливена са 200 литара бензина и спаљена.
ДРУГИ УЧЕСНИК СЕ СЕТИО ЧИКАШКИХ РАДНИКА И ТИХ ДЕМОНСТРАЦИЈА У АМЕРИЦИ, ПА ПОТОМ ДРУГЕ ИНТЕРНАЦИОНАЛЕ И ОДЛУКЕ ДА СЕ 01.05. СЛАВИ КАО МЕЂУНАРОДНИ ПРАЗНИК РАДА.
ЈА САМ РЕКАО ДА НЕМА СЛУЧАЈА И ДА ЈЕ ПРОТЕКЛА НОЋ УПРАВО БИЛА ВАЛПУРГИСКА КАДА ЈЕ СТРАШНО ГРМЕЛО И ПАДАЛА ЈАКА КИША.
ЧЕТВРТИ УЧЕСНИК ЈЕ КОНСТАТОВАО ДА ЈЕ НА 01.05. У НАШЕМ НАРОДУ УВЕК БИЛО НЕСРЕЋА КАО ШТО СУ ДАНИ СЕЋАЊА НА ЈАСЕНОВАЧКА СТРАДАЊА, АКЦИЈА ''БЉЕСАК'' ТЕ НАТО БОМБАРДОВАЊА КАДА ЈЕ СТРАДАЛО 70 ПУТНИКА У АУТОБУСУ. Наиме:'' 1999. година 1. маја Гранатиран је аутобус код Лужана-
Првог маја 1999. године НАТО авијација гранатирала је у 13 сати аутобус “Ниш-експреса” који се кретао из Ниша преко Подујева ка приштини.Аутобус је од гранате преполовљен .Очевици су око и на мосту код Лужана могли да виде велики број угљенисаних и масакрираних тела. Никада није утврђен тачан број жртава , али се претпоставља да их је било око 70. Међу жртвама је било и пуно жена и деце. Број жртава није било могуће утврдити јер је приликом гранатирања од топлоте потпуно истопљена машиница за издавање карата. У гранатирању је погинуо и возач “Ниш-експреса” Вукадин Јелић. У 13, 50 НАТО алијанса још једном се обрушила на околину Лужана и том приликом погодила амбулантно возило које је дошло да помогне унесрећеним путницима из аутобуса. Тај догађај званичници НАТО-а су коментарисали као “незгоду која се случајно догодила у намери да се спречи снабдевање српских војних и полицијских снага које су оперисале у унутрашњости Косова”
У време ратне 1999. године “Ниш-експрес” је одржавао (можда једини) све мирнодопске линије ка Косову. Била је то једина ,устаљена веза Косова са осталим делом Србије. Возачи су се сами пријављивали за рад на линијама кроз Косово.''
ПОТОМ САМ ЗАКЉУЧИО ДА САСВИМ ИНСТИКТИВНО НАРОД ОСЕЋА ДА 01.05. ЗА ЊЕГА НЕ ПРЕДСТАВЉА НИШТА ТИМ ПРЕ ШТО СУ ПРИСУТНА ТУЖНА СЕЋАЊА ОВОГ НАРОДА ВЕЗАНА ЗА ПРЕДХОДНЕ ДОГАЂАЈЕ.
ПОДСЕТИ САМ ИСТОРИСКИ ШТА ЈЕ ПРВИ МАЈ, А ТО ЈЕ ДА:
Историја празника почиње 1886. године када је 40.000 радника Чикага ступило у штрајк, тражећи боље услове рада и увођење осмочасовног радног времена.
Чикашка полиција је ту обуставу брутално окончала, а пет радничких вођа осуђено је на смрт, па се 1. мај обележава сваке године у знак сећања на прве жртве борбе за остварење радничких права.
Тог дана широм САД одржано је око 5.000 штрајкова незадовољних радника са слоганом - три осмице - осам сати рада, осам сати одмора и осам сати културног уздизања.
Прослава празника установљена је три године касније, а одлуку су донели представници радника из целог света на Првом конгресу Друге интернационале у Паризу, прогласивши 1. мај за Међународни празник рада, радничке и синдикалне одговорности.
Симбол њиховог протеста биле су црвене заставе с натписом "Пролетери свих земаља, уједините се".
Ту борбу за побољшање услова живота и рада радници широм света настављају и сада, па се на тај дан у знак сећања на прву организовану синдикалну борбу организују приредбе, зборови и демонстрације.
Године 1893. одржана је прва првомајска прослава у Србији у Радничкој касини у Македонској улици у Београду, одакле је 17 занатлија кренуло у Топчидер где је прочитан поздрав социјалисте Васе Пелагића "младом српском пролетаријату".
Одмах затим је збор био растеран.
Прва прослава међународног празника рада на селу одржана је 1895. у шумадијском селу Дубона код Младеновца.
Масовна прослава Првог маја у Србији организована је 1905. године, када је улицама Београда у првомајској поворци прошло 6.000 учесника а на збору у Топчидеру било их је око 10.000.
У Крагујевцу је било 8.000, у Нишу 2.000, у Пироту и Шапцу, на прослави 1.500...
Српски радници су после Првог светског рата прослављали Први мај у знаку солидарности са руским, који су се тада борили против царизма. После Октобарске револуције у Русији, од 1919. године па надаље тадашња власт у Краљевини СХС углавном је забрањивала прославе Првог маја, али су оне одржаване.
На крају Другог светског рата, Београдом је, Првог маја 1945. године прошла поворка од 250.000 људи и демонстрирала солидарност са завршним борбама против фашизма и спремност радника да свој рад уложе у обнову и изградњу ратом разорене земље.
Такве параде су биле традиција десетинама година касније. Масовни су били и првомајски уранци, чија традиција се враћа последњих године, а одржавају се у излетистима широм Србије, често и уз пригодан програм у организацији локалних власти и организација цивилног друштва.
Према Закону о државним и другим празницима у Србији, за Празник рада, који је државни празник, нерадни дани су 1. и 2. мај, а с обзиром на то да ове године први дан првомајских празника пада у недељу, не ради се ни у уторак, 3. маја.
Током празничних дана не раде државни и други органи, привредна друштва и други облици организовања за обављање делатности или услуга.
Статистика показује да Србија овај 1. мај дочекује са више од 700.000 незапослених и исто толико људи који живе испод границе сиромаштва.
ПОСЛЕ ОВОГ МОГ ИЗЛАГАЊА, ПРВА УЧЕСНИЦА ЈЕ ДОДАЛА ДА СЕ ИПАК РАДИ О НАМЕТНУТОМ ДАТУМУ И ПРАЗНИКУ СРПСКОМ НАРОДУ, ПОШТО ОВАЈ ДАН НАШ НАРОД НИЈЕ СЛАВИО РАНИЈЕ. ОВАЈ ДАТУМ ЈЕ ''УБАЧЕН'' САМО ДА БИ ОСУЈЕТИО СЛАВЉЕЊЕ УСКРСА И ЂУРЂЕВДАНА.
СА ОВИМ СЕ НИСАМ СЛОЖИО ЈЕР ЈЕ ЕВИДЕНТНО ДА ЈЕ ЈОШ 1893. ГОДИНА ПОЧЕЛА ПРОСЛАВА 01.05. СА ЗАХТЕВИМА О 3-''8''!-РАД-ОДМОР-КУЛТУРА И УМЕТНОСТ
ПОТОМ САМ ПРОЧИТАО СЛЕДЕЋЕ СТАВОВЕ СИНДИКАЛНИХ ВОЂА НАШЕГ НАРОДА ОБЈАВЉЕНЕ НА
ПОД НАСЛОВОМ:
''
Srbija • 14:43 > 09:14 • 30. 04. 2011. | agencije Sindikati: Nema razloga za lumperajke u šumi
Uoči 1. maja - Međunarodnog praznika rada, sindikati su složni u oceni da nema mnogo razloga za slavlje na način na koji taj praznik obeležava najveći broj građana, budući da su radnici u Srbiji obespravljeni i da su u teškom ekonomskom i socijalnom položaju.Velika nezaposlenost, male plate, česta neisplaćivanja dohodaka, kao i sveukupan loš ekonomski i socijalni položaj radništva u Srbiji za predstavnike tri najveća sindikata - Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS), UGS "Nezavisnost" i Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS), nikako nisu razlog za obeležavanje tog praznika u šumi, uz roštilj i "opštu lumperajku".
Predsednik SSSS Ljubisav Orbović rekao je da nema nikakvih razloga za slavlje, budući da je Međunarodni praznik rada širom sveta prilika da radnici izađu na ulice i ukažu na težak položaj i probleme koji ih muče. "Radnici u Srbiji ne slave ovaj praznik zato što imaju razloga, već što ga tradicionalno tako slave. Nema nikakvih razloga za slavlje", rekao je Orbović, čija sindikalna organizacija ove godine neće organizovati nikakva okupljanja ili proteste da bi vlastima i javnosti ukazali na težak položaj radništva. On je mišljenja da ne postoji niko u Srbiji kome treba ukazivati na takav položaj radnika, već da svi faktori u društvu treba da krenu u rešavanje nagomilanih problema.
"Nije praznik rada, već nerada"
Predsednik UGS "Nezavisnost" Branislav Čanak rekao je da je situacija za radnike mnogo gora nego što je bila prošle godine, kao i da već godinama ne vidi razlog da se bilo šta slavi u Srbiji. "Ovo praktično nije praznik rada, već nerada", naveo je Čanak, čiji sindikat takođe neće izaći na ulice, zbog toga što "godinama ne uspeva da ubedi ljude da ga ne praznuju lumperajkama u šumi".I za predsednicu ASNS Ranku Savić nema nikakvog povoda za slavlje, budući da radnici u Srbiji nemaju novca ni za, za njih tradicionalnu, proslavu - u izletištima, na pikniku. Ona je dodala da sindikalne organizacije nisu učinile sve da probude svest kod radništva da 1. maj predstavlja priliku da skrenu pažnju na sebe i svoj položaj, kao što to rade radnici širom sveta.
Protestna šetnja u Beogradu
Novi sindikat zdravstva Srbije, Policijski sindikat Srbije i Sindikat industrijskih radnika Srbije "Sloga" najavili su da će u nedelju u podne održati protestnu šetnju ulicama Beograda. Živorad Mrkić, predsednik Novog sindikata zdravstva Srbije istakao je da je praznik rada dan kada ljudi širom Evrope i sveta protestuju protiv socijalne nepravde i podele ljudi na bogate i one koji umiru od gladi.
"Srbija će biti u dimu od roštilja i pečenja, a apsurdno je da neki građani odbiju da se bore za svoja prava. Živimo u zemlji koja je rasprodata i uništena, u kojoj je između 800 hiljada i milon ljudi bez posla, a gde pola milona živi u siromaštvu. Svi koji su nezadovoljni treba da zauzmu svoje mesto u protestnoj koloni jer će se samo socijalnim protestima i generalnim štrajkovima stanje u Srbiji promeniti", kaže Mrkić.''
КАДА ЈЕ ПРИСУТНИ КРУЖОК СВЕ ОВО АНАЛИЗИРАО НАШАО ЈЕ ДА СУ ЗНАТАН БОЉИТАК У МОРАЛНОМ СМИСЛУ НАПРЕД ЦИТИРАНИ СТАВОВИ НАШИХ СИНДИКАЛНИХ ПРЕДСТАВНИКА И ВОЂА, УЗ ДОДАВАЊЕ И НАПРЕД КОНСТАТОВАНИХ ТУЖНИХ ДОГАЂАЈА КОЈИ СУ СЕ ДЕСИЛИ ОВОМ НАРОДУ НА И ОКО 01.05.
УОПШТЕ НИЈЕ ВРЕМЕ ЗА СЛАВЉЕ, ПА СЕ СУГЕРИШЕ ДРЖАВИ ДА ПОМЕРИ СЛАВЉЕ СА 01.05. НА 06.05-ЂУРЂЕВДАН, ЈЕР ЈЕ ОВО СРЕТАН ДАН ЗА НАШ НАРОД И ОТАЏБИНУ.
СТОГА, први мај треба да нам буде као и сваки обични дан посвећен породици, текућим пословима и обавезама – никако да нам буде само и једино дан одмора и излета у природу-ЛЕНЧАРЕЊА. Само на такав начин ћемо показати нашу оданост јединим и истинским вредностима нашег народног традиционализма.
С ОВИМУ ВЕЗИ КОНСТАТУЈЕ СЕ ДА СЕ У АМЕРИЦИ НЕ СЛАВИ 01.05 КАО ДАН РАДА, ВЕЋ КАО ДАН ПРАВА И ЛОЈАЛНОСТИ. МОЖДА БИ ПРЕ ТРЕБАЛО СЕ УГЛЕДАТИ НА АМЕРИКУ КОЈА ОВОГ ДАНА УЗДИЖЕ МОРАЛНЕ ВРЕДНОСТИ КАО ШТО ЈЕ ЛОЈАЛНОСТ ВЛАСТИМА И ПОШТОВАЊИМА ПРАВА. ПОДСЕЋА СЕ ДА ЈЕ У САД 1. мај, званично , Дан лојалности и Дан закона. Оба су уведена као контратежа радничком Првом мају, на који се у Америци углавном гледало као на комунистички празник.
Дан лојалности уведен је, најпре, 1921. године, као Дан американизације, да би 1949. добио садашње име, а требало је да подсети на лојалност САД и на остварене слободе америчког друштва. Дан закона уведен је 1958. године, са идејом да истакне улогу закона у стварању САД и његовог значаја у друштву.
Оба значења, као и оба празника, прилично су слабо позната америчкој јавности, која Први мај, ако га обележава, у разним деловима земље то чини на различите начине. Негде је то, по узорима донетим из Европе, као дан који означава да је зими коначно дошао крај, а негде и даље као део радничке такође европске традиције, док су негде обе традиције спојене. За разлику од већег дела света, синдикати, по правилу, у САД нису део тога.
Нема изгледа да се та ситуација промени, и то не само због привржености једне младе нације својим још млађим традицијама.
У САД годинама опада удео организованог радништва. Са више од трећине запослених који су синдикално били организованих после Другог светског рата, сада је та цифра сведена на 12 одсто запослених Американаца који су чланови неког синдиката. У приватном сектору их је још мање, свега седам одсто.
Последњих година су 1. маја скупове организовали углавном латиноамерички радници, али повод нису нужно била радничка права, већ и други проблеми који их тиште, најчешЋе проблем имиграције и законодавство у тој области.
ПОСЛЕ ОВИХ ОПСЕРВАЦИЈА НАШ СИНДИКАЛНИ
