| Синдикат - Министарства финансија - Пореска управа Централа ''Независност''-Београд, Ул. Саве Машковића бр 3-5 соба 102 -Главни повереник- тел. 011/3950619 – факс: 011/3953429 е-мale zoran.piskovic@poreskauprava.gov.rs или zpiskovic@gmail.com URL adresa http://sindikatpunezavisnost.blogspot.com/ или Наш Си./Бр. 4/11. од 26.1.2011. године |
| ЧЛАНСТВУ И СИМПАТИЗЕРИМА ТЕЗЕ ЗА РАЗМИШЉАЊЕ |
ПОМАЖЕ БОГ!
У наставку даје се чланак у целини Драгомира Анђелковића који је објавио врло инспиративан чланак под називом
Ова ретроспектива радничког покрета преузета је из часописа ''Видовдан'', а који је достављен овом Синдикалном поверенику путем е-маила ради упознавања чланства.
Он гласи:
''У Србији је социјално-економска ситуација трагична. А када привредне околности, евентуално, и почну да се мењају на боље, на плану социјалних права грађана, нажалост, позитивне промене ни приближно неће бити истог интензитета. Како народ каже: „Туђа рука свраб не чеше“. Док год радно ангажовани грађани, истински а не тек форме ради, кроз синдикални покрет не искажу своје потребе и покажу спремност да се за њих боре, политичари на њих неће обратити дужну пажњу.
Сетиће се социјалне тематике пред изборе, а потом ће у вези са питањима из њеног домена оболети од „амнезије“. И тако до следећих избора. Зато: „У се и у своје кљусе“. Само јак, својој мисији посвећен – али уједно и национално-одговоран и светосављем надахнут – синдикални покрет, на прави начин може да наметне социјално-економске теме. За почетак, да се подсетимо историје српског синдикализма.
СРПСКИ СИНДИКАЛИЗАМ: РЕТРОСПЕКТИВА
Краљевина Србија је на прелазу из 19. у 20. век – уврежено је мишљење – била „сељачка“ земља. То је само донекле тачно. Иако је 1900. године свега 15% становника тадашње Србије живело у градовима, већ у то доба број оних који су се бавили пољопривредом пао је на око 65%. У занатству, индустрији, трговини и саобраћају, радило је 21% запослених, док су остали средства за живот обезбеђивали у јавним службама или на пољу тзв. слободних занимања (адвокати, лекари).
О динамици развоја капиталистичких односа говори то да је број регистрованих најамних радника за само десет година, са 63,5 хиљада 1890. порастао на 82,5 хиљада 1900. године (а сматра се да је са нерегистрованим радницима њихов број био чак 100 хиљада). Упоредо, текао је и развој синдикалног покрета. Прву организацију која у класичном смислу спада у његове оквире представљало је „Друштво обућарских радника“, основано 1896. а регистрованo наредне године. Но, и пре тога, од 70-их година 19. века, синдикално организовање одвијало се у виду „кооперативних друштава“ и „потпорних братстава“, која су имала сврху да обезбеде солидарну помоћ у случају отказа, повреде, итд.
Пред сам крај 19. века – упркос неповољним политичким условима с обзиром на аутократски карактер владавине Александра Обреновића – широм Краљевине Србије ничу синдикалне организације („радничка друштва“), а покренуте су и „Радничке новине“. До 1903. године основано је 6 синдикалних савеза, који су окупљали грађевинске, металске, текстиле и типографске раднике, као и запослене у тзв. дрвно-прерађивачком као и трговинском сектору. Коначно, у мају 1903. године, у Београду је створена и кровна синдикална организација – „Раднички савез Србије“. А у околностима када је земља после доласка на власт Петра I Карађорђевића (отприлике у и исто време) истински закорачила путем демократије, услови за деловање синдикалног покрета постали су много повољнији.
У наредним годинама одржан је читав низ синдикалних конгреса али и протестних активности. Учестали су штрајкови и демонстрације. Што је још важније, из њих је солидно организован синдикални покрет углавном излазио као победник. Велика манифестација, у којој су радници масовно учествовали, а коју морамо да споменемо, то је првомајска обустава рада 1906. године. Пошто је прослава 1. маја пала на радни дан, како би истакли потребу да тај празник званично буде прихваћен, готово сви београдски радници, односно двадесетак њихових синдиката, сложно су обуставили рад.
Наравно, није све ишло глатко. Тако је штрајк у фабрици шећера на Чукарици 1907. године угушен уз масовно ангажовање жандармерије. Ипак, полетан, солидаран, надахнут идеалима, синдикални покрет упорно је наметао социјална питања, и на пољу заштите радничких права гурао Србију напред. Кулминација тог процеса десила се крајем 1910. године, када је у организацији кључних синдиката али и на позив Српске социјалдемократске партије, дошло до великог протесног изласка на београдске улице (12. децембра).
Представници преко 12 хиљада окупљених грађана – што је огроман број спрам тадашњег становништва Београда (90 хиљада) и дугих убраних центара, као и Краљевине Србије генерално (око 2,9 милиона) – уручили су председнику Скупштине „Меморандум радничке класе за Владу и Народну скупштину”. Суочена са снажним притиском, а као плод дугогодишње систематске борбе синдикалног покрета и социјалдемократских политичара, Скупштина је муњевито (до краја исте године) усвојила закон којим су битно побољшана социјална и друга права радника.
СИНДИКАТИ И У СЕНЦИ ПОЛИТИКЕ
Ово је тренутак да кажемо коју реч о везама синдиката и политичко-партијских структура. Од када је вишепартијског система, такве споне, биле оне добра или лоша појава, у некој мери постоје. Разуме се, и Српска социјалдемократска партија (ССДП) била је инволвирана у развој и функционисање синдикалног покрета. Но, то се није дешавало на начин који би њега одвео у воде политиканства и одвојио од основне мисије. Штавише, своје политичке ставове који су излазили из домена социјалних тема – као што је, на пример, однос према национално-државном питању или балканским ратовима – ССДП није наметљиво пројектовала на синдикални покрет, нити је он био спреман да се уплиће у чисто политичку сферу. Постојала је јасна свест да су социјална и радничка питања једно, а класично-политичка друго, као и одговорност према базичној сврси постојања синдикалног покрета.
После Првог светског рата ситуација се, нажалост, умногоме променила. На сцену је ступила агресивна, острашћена комунистичка партија. Бољшевицима је примарно било да остваре своју догматску визију, а не да унапреде животне услове грађана. Важна им је била револуција а не, ван тог контекста, социјална правда. Наравно, била им је страна и помисао на конструктивни компромис, без чега нема плодотворног синдикалног рада. Уз то, комунистички покрет био је у функцији државних интереса Совјетског Савеза, тзв. социјалистичког интернационализма и „међународног радничког покрета“, а не грађана Југославије. Отуда, за наше бољшљевике они су били монета за поткусуривање ради реализације „вишег циља“. То није могло да не изазове бруталну реакцију државе. Поготово, у условима када је одмереног и демократским начелима инспирисаног старог краља Петра заменио његов, према многим мишљењима, ауторитарни син Александар I Карађорђевић.
Иако је модернизација земље, уз све тешкоће текла све даље, те тако радништво добијало много значајнији карактер, синдикални покрет у Краљевини Југославији у много чему заостајао је за оним који је постојао у малој, „сељачкој“ Србији. Дошло је до политички условљене поларизације унутар радничког покрета, тако да се уобличио онај његов део који је био под утицајем социјалиста и, с друге стране, део којим су доминирали (прикривени) комунисти. Не треба ни рећи, то је имало за последицу парализу многих потенцијала синдикалног покрета, и то у околностима када су настајали социјално-економски услови за његово бујање.
Ипак, и такав синдикални миље пружао је организациони оквир за какво-такво аутентично радничко деловање и залагање за социјална права. Међутим, и то све је нестало после Другог светског рата. Са доласком комуниста на власт, односно рађањем тоталитарне државе, синдикално организовање суштински је било обесмишљено. У друштву у коме је стоглава партија била свугде и увек присутни руководећи фактор, синдикати су постали ништа друго до карике у ланцу режимских институција. Свакако, не би требало због реченог отићи у другу крајност, па негирати немале резултате који су током социјалистичког раздобља постигнути у вези са унапређењем радних и животних услова значајног дела становништва земље. Но, све то нема везе са синдикалним покретом већ непосредном државном политиком. Синдикати су у доба Социјалистичке Југославије били тек својеврсна друштвено-политичка „икебана“ и могућност за удомљавање појединих кадрова.
Сетиће се социјалне тематике пред изборе, а потом ће у вези са питањима из њеног домена оболети од „амнезије“. И тако до следећих избора. Зато: „У се и у своје кљусе“. Само јак, својој мисији посвећен – али уједно и национално-одговоран и светосављем надахнут – синдикални покрет, на прави начин може да наметне социјално-економске теме. За почетак, да се подсетимо историје српског синдикализма.
СРПСКИ СИНДИКАЛИЗАМ: РЕТРОСПЕКТИВА
Краљевина Србија је на прелазу из 19. у 20. век – уврежено је мишљење – била „сељачка“ земља. То је само донекле тачно. Иако је 1900. године свега 15% становника тадашње Србије живело у градовима, већ у то доба број оних који су се бавили пољопривредом пао је на око 65%. У занатству, индустрији, трговини и саобраћају, радило је 21% запослених, док су остали средства за живот обезбеђивали у јавним службама или на пољу тзв. слободних занимања (адвокати, лекари).
О динамици развоја капиталистичких односа говори то да је број регистрованих најамних радника за само десет година, са 63,5 хиљада 1890. порастао на 82,5 хиљада 1900. године (а сматра се да је са нерегистрованим радницима њихов број био чак 100 хиљада). Упоредо, текао је и развој синдикалног покрета. Прву организацију која у класичном смислу спада у његове оквире представљало је „Друштво обућарских радника“, основано 1896. а регистрованo наредне године. Но, и пре тога, од 70-их година 19. века, синдикално организовање одвијало се у виду „кооперативних друштава“ и „потпорних братстава“, која су имала сврху да обезбеде солидарну помоћ у случају отказа, повреде, итд.
Пред сам крај 19. века – упркос неповољним политичким условима с обзиром на аутократски карактер владавине Александра Обреновића – широм Краљевине Србије ничу синдикалне организације („радничка друштва“), а покренуте су и „Радничке новине“. До 1903. године основано је 6 синдикалних савеза, који су окупљали грађевинске, металске, текстиле и типографске раднике, као и запослене у тзв. дрвно-прерађивачком као и трговинском сектору. Коначно, у мају 1903. године, у Београду је створена и кровна синдикална организација – „Раднички савез Србије“. А у околностима када је земља после доласка на власт Петра I Карађорђевића (отприлике у и исто време) истински закорачила путем демократије, услови за деловање синдикалног покрета постали су много повољнији.
У наредним годинама одржан је читав низ синдикалних конгреса али и протестних активности. Учестали су штрајкови и демонстрације. Што је још важније, из њих је солидно организован синдикални покрет углавном излазио као победник. Велика манифестација, у којој су радници масовно учествовали, а коју морамо да споменемо, то је првомајска обустава рада 1906. године. Пошто је прослава 1. маја пала на радни дан, како би истакли потребу да тај празник званично буде прихваћен, готово сви београдски радници, односно двадесетак њихових синдиката, сложно су обуставили рад.
Наравно, није све ишло глатко. Тако је штрајк у фабрици шећера на Чукарици 1907. године угушен уз масовно ангажовање жандармерије. Ипак, полетан, солидаран, надахнут идеалима, синдикални покрет упорно је наметао социјална питања, и на пољу заштите радничких права гурао Србију напред. Кулминација тог процеса десила се крајем 1910. године, када је у организацији кључних синдиката али и на позив Српске социјалдемократске партије, дошло до великог протесног изласка на београдске улице (12. децембра).
Представници преко 12 хиљада окупљених грађана – што је огроман број спрам тадашњег становништва Београда (90 хиљада) и дугих убраних центара, као и Краљевине Србије генерално (око 2,9 милиона) – уручили су председнику Скупштине „Меморандум радничке класе за Владу и Народну скупштину”. Суочена са снажним притиском, а као плод дугогодишње систематске борбе синдикалног покрета и социјалдемократских политичара, Скупштина је муњевито (до краја исте године) усвојила закон којим су битно побољшана социјална и друга права радника.
СИНДИКАТИ И У СЕНЦИ ПОЛИТИКЕ
Ово је тренутак да кажемо коју реч о везама синдиката и политичко-партијских структура. Од када је вишепартијског система, такве споне, биле оне добра или лоша појава, у некој мери постоје. Разуме се, и Српска социјалдемократска партија (ССДП) била је инволвирана у развој и функционисање синдикалног покрета. Но, то се није дешавало на начин који би њега одвео у воде политиканства и одвојио од основне мисије. Штавише, своје политичке ставове који су излазили из домена социјалних тема – као што је, на пример, однос према национално-државном питању или балканским ратовима – ССДП није наметљиво пројектовала на синдикални покрет, нити је он био спреман да се уплиће у чисто политичку сферу. Постојала је јасна свест да су социјална и радничка питања једно, а класично-политичка друго, као и одговорност према базичној сврси постојања синдикалног покрета.
После Првог светског рата ситуација се, нажалост, умногоме променила. На сцену је ступила агресивна, острашћена комунистичка партија. Бољшевицима је примарно било да остваре своју догматску визију, а не да унапреде животне услове грађана. Важна им је била револуција а не, ван тог контекста, социјална правда. Наравно, била им је страна и помисао на конструктивни компромис, без чега нема плодотворног синдикалног рада. Уз то, комунистички покрет био је у функцији државних интереса Совјетског Савеза, тзв. социјалистичког интернационализма и „међународног радничког покрета“, а не грађана Југославије. Отуда, за наше бољшљевике они су били монета за поткусуривање ради реализације „вишег циља“. То није могло да не изазове бруталну реакцију државе. Поготово, у условима када је одмереног и демократским начелима инспирисаног старог краља Петра заменио његов, према многим мишљењима, ауторитарни син Александар I Карађорђевић.
Иако је модернизација земље, уз све тешкоће текла све даље, те тако радништво добијало много значајнији карактер, синдикални покрет у Краљевини Југославији у много чему заостајао је за оним који је постојао у малој, „сељачкој“ Србији. Дошло је до политички условљене поларизације унутар радничког покрета, тако да се уобличио онај његов део који је био под утицајем социјалиста и, с друге стране, део којим су доминирали (прикривени) комунисти. Не треба ни рећи, то је имало за последицу парализу многих потенцијала синдикалног покрета, и то у околностима када су настајали социјално-економски услови за његово бујање.
Ипак, и такав синдикални миље пружао је организациони оквир за какво-такво аутентично радничко деловање и залагање за социјална права. Међутим, и то све је нестало после Другог светског рата. Са доласком комуниста на власт, односно рађањем тоталитарне државе, синдикално организовање суштински је било обесмишљено. У друштву у коме је стоглава партија била свугде и увек присутни руководећи фактор, синдикати су постали ништа друго до карике у ланцу режимских институција. Свакако, не би требало због реченог отићи у другу крајност, па негирати немале резултате који су током социјалистичког раздобља постигнути у вези са унапређењем радних и животних услова значајног дела становништва земље. Но, све то нема везе са синдикалним покретом већ непосредном државном политиком. Синдикати су у доба Социјалистичке Југославије били тек својеврсна друштвено-политичка „икебана“ и могућност за удомљавање појединих кадрова.
РЕПРИЗА ПРВОБИТНЕ АКУМУЛАЦИЈЕ КАПИТАЛА
Тако смо стигли и до наших дана. Да не улазимо у причу о рушењу Берлинског зида, 90-им годинама, нашим успонима и падовима, но чињеница је да поново живимо у капитализму. И то врло суровом. Како каже народ: „Ко не плати на мосту плати на ћуприји“. А некада се деси да се историја поигра па се плати и на мосту, и на ћуприји. Тако ми изнова пролазимо кроз фазу „првобитне акумулације капитала“, а она је за свако друштво врло болна. Како за запослене, који слабо плаћени тешко испаштају (не само због експлоатације већ и свестраног ниподаштавања) тако и незапослене, пензионере, омладину.
У таквим околностима синдикату су неопходан фактор зашите. Но, и друштвено-економски контекст обично погодује њиховом јачању и опсежном деловању. Међутим, код нас то није случај. Услед свега што нам се десило од 1914. године до данас, наше друштво је истрошено и деморалисано. И што је најгоре, изгубило је виталност. То све се одражава и на синдикални покрет, а да ствари буду и горе, он је, изгледа и више од многих других чинилаца наше друштвене сцене, остао испуњен погубним духом социјалистичког бирократизма. Додуше, стилизованим на нови начин. Раније су синдикати директно били средство државе, данас су неретко филијала господара предузећа (приватних или јавних), односно такорећи личне „фирме“ синдикалне олигархије која их контролише.
Место да служе побољшању социјално-економског статуса људи које окупљају, синдикати су пречесто подређени личним интересима оних који их воде или иза њих стоје. Они су стога у пуној мери део трулог, нехуманог система у коме живимо, и који – у име интереса мањине, ма колико се баратало високопарним, примамљивим фразама – спутава наш народ да истински крене напред. А тако ће бити, не заваравајмо се, док год будемо очекивали да – као у старогрчким трагедијама „бог у машини“, који се спуштао на позорницу да разреши замршени заплет – неко са стране дође и волшебно реши наше проблеме.
Стара изрека гласи: „Туђа рука свраб не чеше“. Док год се сами са њим не позабавимо, неће нам бити боље. А, ма колико нам ствари деловале мрачно, можемо да учинимо доста за себе, како на синдикалним тако и другим пољима. Далеко је од тога да смо ми генетски хендикепирана или цивилизацијски осакаћена (због нашег, наводно, фундаменталног друштвено-непродуктивног историјског наслеђа) нација. Ствар је у томе да смо само, ако због инертности не прихватимо да буде другачије, привремено друштвено спутани. Негативне наслаге из прошлости постоје, али оне су тек део нашег повеликог „историјског пакета“. Он има и много позитивног: од задружне солидарности, преко националне посвећености до народног хуманистичког инстинкта. Не треба да заборавимо ни нашу баштину из фазе модернизације, а њен део је и немала синдикално-продуктивна традиција.
Инспиришући се позитивном страном сопствене прошлости, али и уважавајући искуства оних који су сада од нас много успешнији, противно и у инат свим препрекама, много тога можемо да урадимо те тако побољшамо наш друштвени амбијент. Можда и више него на другим пољима, то важи у синдикалној сфери деловања. Само, важно је да се активирамо; да схватимо да је снага у нама а простор за рад око нас, а не да се кротко препуштамо туђој (не)милости и сопственој апатији. Отуда, имајте константно на уму: синдикати постоје ради вас а не ви због њих! Укључите се у њихово деловање и енергично инсистирајте да обављају своју мисију, и то ће већ бити значајан корак напред. И то за цело наше друштво!
РУШЕЊЕ ПОСТМОДЕРНОГ ФЕУДАЛИЗМА
У суровом свету у коме живимо, ко се за себе не бори – лоше пролази. А излазити на изборе једном у неколико година није довољно да би се наш глас чуо, а воља уважила. Тим пре, што однос према нашим жељама и њихово артикулисање тада има крајње начелан карактер. Отуда, социјално-економска права нећемо ефикасно заштити кроз партијско-политички процес. То не успевају ни грађани традиционалних демократија каква је Француска или становници земаља, у поређењу са нашим, са много дужим демократским стажом у континуитету (нпр. Немачке). Зато, идите у синдикате да се борите за своја права и инсистирајте да они стварно буду у њиховој функцији.
Пробајте. Видећете да ако се покаже упорност ефекат неће изостати, а за стварање социјално-одговорног и продуктивног синдикалног миљеа у нашој земљи, почетна тачка треба да буду синдикати у јавном сектору. „Држава“, уз све мане које има, ипак је толерантнији послодавац од већине приватника. Правим, а не позерским активирањем синдикалних организација у јавном сектору, утреће се пут да релативно брзо буде створена погодна клима за синдикално деловање широких размера. Тада, ни нове капиталистичке кабадахије неће моћи да спрече синдикални рад својих запослених, односно да их третирају као посмодерне кметове.
Како је Наполеон рекао: „Када народ престане да се жали, он је престао да мисли“. Ми гунђамо али се на делотворан начин не жалимо, што значи да и половично мислимо. И то нас сигурно не води у бољу будућност. Да и надаље не би било тако, дигнимо свој синдикални глас и прагматично мислећи конструктивно делујмо. Тако ћемо покренути процес социјалне еволуције који ће за нас бити много повољнији од садашњег тренда. Можда велики – тек фигуративно речено „револуционарни“ – подухвати више нису могући, али мали помаци са кумулативним ефектом, и те како јесу. Важно је да клонулост заменимо макар тихом посвећеношћу и биће нам брзо боље.
Синдикати су право место за пуштање „духа позитивних промена“ из „лампе“ у којој је већ скоро цео један век заточен. А идејно-организациони препород на том пољу био би снажан импулс за обнављање виталности српског друштва. ''
Тако смо стигли и до наших дана. Да не улазимо у причу о рушењу Берлинског зида, 90-им годинама, нашим успонима и падовима, но чињеница је да поново живимо у капитализму. И то врло суровом. Како каже народ: „Ко не плати на мосту плати на ћуприји“. А некада се деси да се историја поигра па се плати и на мосту, и на ћуприји. Тако ми изнова пролазимо кроз фазу „првобитне акумулације капитала“, а она је за свако друштво врло болна. Како за запослене, који слабо плаћени тешко испаштају (не само због експлоатације већ и свестраног ниподаштавања) тако и незапослене, пензионере, омладину.
У таквим околностима синдикату су неопходан фактор зашите. Но, и друштвено-економски контекст обично погодује њиховом јачању и опсежном деловању. Међутим, код нас то није случај. Услед свега што нам се десило од 1914. године до данас, наше друштво је истрошено и деморалисано. И што је најгоре, изгубило је виталност. То све се одражава и на синдикални покрет, а да ствари буду и горе, он је, изгледа и више од многих других чинилаца наше друштвене сцене, остао испуњен погубним духом социјалистичког бирократизма. Додуше, стилизованим на нови начин. Раније су синдикати директно били средство државе, данас су неретко филијала господара предузећа (приватних или јавних), односно такорећи личне „фирме“ синдикалне олигархије која их контролише.
Место да служе побољшању социјално-економског статуса људи које окупљају, синдикати су пречесто подређени личним интересима оних који их воде или иза њих стоје. Они су стога у пуној мери део трулог, нехуманог система у коме живимо, и који – у име интереса мањине, ма колико се баратало високопарним, примамљивим фразама – спутава наш народ да истински крене напред. А тако ће бити, не заваравајмо се, док год будемо очекивали да – као у старогрчким трагедијама „бог у машини“, који се спуштао на позорницу да разреши замршени заплет – неко са стране дође и волшебно реши наше проблеме.
Стара изрека гласи: „Туђа рука свраб не чеше“. Док год се сами са њим не позабавимо, неће нам бити боље. А, ма колико нам ствари деловале мрачно, можемо да учинимо доста за себе, како на синдикалним тако и другим пољима. Далеко је од тога да смо ми генетски хендикепирана или цивилизацијски осакаћена (због нашег, наводно, фундаменталног друштвено-непродуктивног историјског наслеђа) нација. Ствар је у томе да смо само, ако због инертности не прихватимо да буде другачије, привремено друштвено спутани. Негативне наслаге из прошлости постоје, али оне су тек део нашег повеликог „историјског пакета“. Он има и много позитивног: од задружне солидарности, преко националне посвећености до народног хуманистичког инстинкта. Не треба да заборавимо ни нашу баштину из фазе модернизације, а њен део је и немала синдикално-продуктивна традиција.
Инспиришући се позитивном страном сопствене прошлости, али и уважавајући искуства оних који су сада од нас много успешнији, противно и у инат свим препрекама, много тога можемо да урадимо те тако побољшамо наш друштвени амбијент. Можда и више него на другим пољима, то важи у синдикалној сфери деловања. Само, важно је да се активирамо; да схватимо да је снага у нама а простор за рад око нас, а не да се кротко препуштамо туђој (не)милости и сопственој апатији. Отуда, имајте константно на уму: синдикати постоје ради вас а не ви због њих! Укључите се у њихово деловање и енергично инсистирајте да обављају своју мисију, и то ће већ бити значајан корак напред. И то за цело наше друштво!
РУШЕЊЕ ПОСТМОДЕРНОГ ФЕУДАЛИЗМА
У суровом свету у коме живимо, ко се за себе не бори – лоше пролази. А излазити на изборе једном у неколико година није довољно да би се наш глас чуо, а воља уважила. Тим пре, што однос према нашим жељама и њихово артикулисање тада има крајње начелан карактер. Отуда, социјално-економска права нећемо ефикасно заштити кроз партијско-политички процес. То не успевају ни грађани традиционалних демократија каква је Француска или становници земаља, у поређењу са нашим, са много дужим демократским стажом у континуитету (нпр. Немачке). Зато, идите у синдикате да се борите за своја права и инсистирајте да они стварно буду у њиховој функцији.
Пробајте. Видећете да ако се покаже упорност ефекат неће изостати, а за стварање социјално-одговорног и продуктивног синдикалног миљеа у нашој земљи, почетна тачка треба да буду синдикати у јавном сектору. „Држава“, уз све мане које има, ипак је толерантнији послодавац од већине приватника. Правим, а не позерским активирањем синдикалних организација у јавном сектору, утреће се пут да релативно брзо буде створена погодна клима за синдикално деловање широких размера. Тада, ни нове капиталистичке кабадахије неће моћи да спрече синдикални рад својих запослених, односно да их третирају као посмодерне кметове.
Како је Наполеон рекао: „Када народ престане да се жали, он је престао да мисли“. Ми гунђамо али се на делотворан начин не жалимо, што значи да и половично мислимо. И то нас сигурно не води у бољу будућност. Да и надаље не би било тако, дигнимо свој синдикални глас и прагматично мислећи конструктивно делујмо. Тако ћемо покренути процес социјалне еволуције који ће за нас бити много повољнији од садашњег тренда. Можда велики – тек фигуративно речено „револуционарни“ – подухвати више нису могући, али мали помаци са кумулативним ефектом, и те како јесу. Важно је да клонулост заменимо макар тихом посвећеношћу и биће нам брзо боље.
Синдикати су право место за пуштање „духа позитивних промена“ из „лампе“ у којој је већ скоро цео један век заточен. А идејно-организациони препород на том пољу био би снажан импулс за обнављање виталности српског друштва. ''
РАЗМИШЉАЊЕ ОВОГА ПОВЕРЕНИШТВА:
1). Најпре се захваљујемо на достави горе цитираног инспиративног натписа www.vidovdan.org, уз молбу чланству и симпатизерима да о истом размисле и већ једном почну да притискају своје Синдикате укључујући и овај да се боре за њихова радничка права.
2). Овај Синдикат допуњује горе цитираног Стручњака Господина Драгомира Анђелковића следећом опсервацијом, која се тиче непосредно ове синдикалне подружнице, а та опсервација гласи:
Ово Повереништво ПУ''Независност'' је у дубокој традиционалној везаности за синдикалне принципе утемељене на Великом збору радника, службеника и намештеника одржаног крајем децембра 1944. године. Исто тако сматрамо се програмски Уједињенима са свим осталим синдикалним организацијама Србије које се темеље на тековинама Опште земаљске синдикалне конференције радника и намештеника Југославије одржане 23-25.01.1945. године.
Ова напомена је потребна ради представљања карактера наше основне организације која се инспирише идеалима радничког покрета од 1896 до 27.01.2011. године, с посебним акцентом на ''Великом збору радника, службеника и намештеника одржаног крајем децембра 1944. године'' на чијим програмским циљевима истрајавамо.
3.) Овај Синдикат је дубоко свестан својих темеља и свако одступање од завештања његових претходника не долази у обзир.
С поштовањем,
Главни повереник,
Зоран Писковић с.р.
0 коментара:
Постави коментар