Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju po Ustavnom sudu Srbije

УЈЕДИЊЕНИ СИНДИКАТИ СРБИЈЕ-СИНДИКАТ ПОРЕСКЕ УПРАВЕ БЕОГРАД

SINDIKAT PORESKE UPRAVE CENTRALA Beograd-USS

ЧЛАНСТВУ, СИМПАТИЗЕРИМА НАСЛОВНОГ ПОВЕРЕНИШТВА, СВИМ ЗАПОСЛЕНИМ ПОРЕСКЕ УПРАВЕ СРБИЈЕ И ИНТЕРНЕТ ЈАВНОСТИ СРБИЈЕ

Предмет: Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju po Ustavnom sudu Srbije

Поштоване колеге и колегинице Пореске управе и Интернет јавност Србије,

УЈЕДИЊЕНИ СИНДИКАТИ СРБИЈЕ-СИНДИКАТ ПОРЕСКЕ УПРАВЕ БЕОГРАД и њихов Повереник Зоран Михаилов Писковић прекуцавају следећи текст с молбом читаоцима да посебно обрате пажњу на издвојена мишљења јер се у њима налази суштина проблема и оцена тих проблема који занимају све запослене пред пензијом. Текст гласи:

’’Sl. Glasnik SR’’. Br. 7/13 od 23.01.2013. godine

Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 13. септембра 2012. године, донеo је

РЕШЕЊЕ

1. Одбацују се иницијативе за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 19, чл. 61. до 67. и чл. 69. и 70. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник РС”, бр. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06, 5/09, 107/09 и 101/10).

2. Одбацује се захтев за оцењивање уставности одредаба члана 68. Закона из тачке 1.

Образложење

Уставном суду су поднете две иницијативе за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 19. и чл. 61. до 70. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник РС”, бр. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06, 5/09, 107/09 и 101/10). У првој иницијативи наведене одредбе Закона о пензијском и инвалидском осигурању се оспоравају из разлога што се новим Законом уводе неповољнији услови осигураницима за остваривање старосне пензије, као и за утврђивање висине старосне и инвалидске пензије, јер је новим Законом „подигнута” старосна граница за остваривање права на старосну пензију са 55 година на 60 година за жене и са 60 година на 65 година за мушкарце. Иницијатор наводи да су наведене одредбе Закона биле у супротности са одредбама Устава СРЈ и сада важећег Устава, и то са начелима владавине права и социјалне правде и забране дискриминације из чл. 1, 3. и 21. Устава. Иницијатор сматра да се ничим не може оправдати подизање старосне границе за остваривање права на старосну пензију и да је то „неуставно и неморално”, јер су „неоправдано испражњени пензијски фондови, па да би се могле исплатити пензије онима који су остварили пензије за време ранијег Закона,... старосна граница је подигнута за 5 година”. У допуни иницијативе, указује да су оспорене одредбе члана 19. Закона и неправичне, јер су лица која имају 60 година живота и која су у радном односу у повољнијој ситуацији у односу на незапослена лица која имају 60 година живота, док „чекају” да наврше 65 година живота, посебно када се, према одредби члана 19. став 1. не даје никакав приоритет лицу које има преко 30 година стажа осигурања да оде у пензију пре лица које има само 15 година стажа осигурања. По мишљењу иницијатора, „осигураници, који у време доношења новог закона нису још увек били испунили услове за одлазак у пензију по старом Закону, доведени су у неравноправан и много неповољнији положај у односу на осигуранике који су стекли статус осигураника и истовремено испунили услове за одлазак у пензију по одредбама старог Закона”. Стога сматра да се оспорене одредбе Закона о пензијском и инвалидском осигурању могу примењивати само на раднике – осигуранике који су се запослили после његовог доношења. Одредбе чл. 61. до 70. Закона оспоравају се из разлога што се висина старосне и инвалидске пензије утврђује на основу целокупног пензијског стажа, што је неповољније, уместо како је то било регулисано раније важећим Законом, на основу најповољнијег десетогодишњег пензијског стажа осигураника, чиме су повређена стечена неотуђива права осигураника који су се запослили за време важења ранијег Закона.

У другој иницијативи се наводи да иницијатору привременим решењем о пензионисању нису урачунати уплаћени доприноси пре 1970. године, док су му године радног стажа признате као пун радни стаж за остваривање права на пензију, па је на тај начин „два пута оштећен од стране државе” – први пут, када му је за износ доприноса умањиван лични доходак, а други пут, када му је, тиме што ти доприноси нису урачунати, умањена пензија. Иницијатор сматра да одредбе члана 63. наведеног Закона „искључују” уредно уплаћиван допринос по тада важећем закону.

У мишљењу Законодавног одбора Народне скупштине, поред осталог, наводи се да је одредбама чл. 61. до 70. Закона утврђен нови начин за обрачун пензије, који се заснива на личним бодовима и којим се продужава обрачунски период на целокупан радни век осигураника (чл. 61. и 63.). Избор десет најбољих година као критеријума за утврђивање висине старосне пензије у суштини је значио преливање средстава ка оним осигураницима који су само током десет година остварили изразити напредак у каријери, односно већу плату само током једног дела каријере. Овакав систем утврђивања висине пензије, заправо, је значио мање пензије за оне осигуранике који током радног века нису напредовали у каријери и нису имали прилику да пређу на боље плаћене послове, јер показатељи говоре да су то данас корисници најнижих пензија. С тим у вези, пошто се лични бод добија множењем личног коефицијента и пензијског стажа, произлази да лични коефицијент суштински показује колико је плата осигураника у току радног века била виша или нижа од просечне плате свих запослених, одражавајући разлике у висини уплаћених доприноса. Важећи систем обрачуна пензије омогућава чвршће повезивање висине пензије и уплаћиваних доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, зато што се приликом обрачуна пензије у обзир узимају све године током којих су се уплаћивали доприноси. Поред тога, једно од важних обележја новог система обрачуна пензије јесте смањење разлике у пензији између корисника са истом радном историјом, без обзира на тренутак када се пензионишу. Даље се наводи, да се предности овог метода огледају и у томе што је транспарентнији и разумљивији, јер сваком кориснику омогућава увид у евиденцију о уплаћеним доприносима за пензијско и инвалидско осигурање.

Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да је оспореним одредбама Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник РС”, бр. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06, 5/09, 107/09 и 101/10), прописано: да осигураник стиче право на старосну пензију – 1) кад наврши 65 (мушкарац), односно 60 (жена) година живота и најмање 15 година стажа осигурања, 2) кад наврши 40 (мушкарац), односно 38 (жена) година стажа осигурања и најмање 58 године живота и 3) кад наврши 45 година стажа осигурања (члан 19.); да се висина старосне и инвалидске пензије одређује тако што се лични бодови помноже са вредношћу општег бода на дан остваривања права (члан 61.); да се лични бодови осигураника утврђују множењем личног коефицијента осигураника и његовог пензијског стажа (члан 62.); да годишњи лични коефицијент представља однос укупне зараде осигураника, односно основице осигурања почев од 1. јануара 1970. године за сваку календарску годину и просечне годишње зараде у Републици за исту календарску годину, да ако су зараде, односно основице осигурања унете у матичну евиденцију у нето износу доводе се у однос са просечном нето зарадом запослених у Републици, а ако су унете у матичну евиденцију у бруто износу доводе се у однос са просечном бруто зарадом запослених у Републици, да годишњи лични коефицијент представља однос укупне зараде, основице осигурања и висине уговорене накнаде осигураника, за сваку календарску годину и просечне годишње зараде у Републици за исту календарску годину, да годишњи лични коефицијент у смислу ст. 1. и 2. овог члана износи један када је зарада, основица осигурања, односно уговорена накнада у календарској години, једнака просечној заради запослених у Републици у тој календарској години, да се при одређивању годишњег личног коефицијента узимају зараде, накнаде зараде, односно основице осигурања, као и уговорене накнаде које су служиле за обрачунавање и плаћање доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, на које је плаћен допринос и које су утврђене у матичној евиденцији, да годишњи лични коефицијент може износити највише пет и да податак о просечној годишњој нето заради у Републици односно просечној годишњој бруто заради у Републици из ст. 1. до 5. овог члана, објављује орган надлежан за послове статистике (члан 63.); да осигуранику који оствари накнаду према прописима о здравственом осигурању и за време породиљског одсуства, за израчунавање годишњег личног коефицијента, за време остваривања ових накнада, узима се та накнада, да осигуранику који је у периоду од 1. јануара 1970. године до 31. децембра 2002. године остварио накнаду зараде према прописима о здравственом осигурању и за време породиљског одсуства, према прописима о породиљском одсуству, за период примања накнаде, износ накнаде се израчунава на основу личног коефицијента по једном часу рада за период за који је остварена зарада, односно основица осигурања и множи бројем часова проведених на боловању, да осигуранику који је у периоду од 1. јануара 1970. године до 31. децембра 2002. године остварио накнаду зараде за време породиљског одсуства према прописима о породиљском одсуству и накнаду зараде за време боловања проузрокованог повредом на раду, уколико је то за њега повољније, за период примања накнаде, годишњи лични коефицијент се израчунава као однос остварене зараде за часове проведене на раду из године у којој се остварује накнада, према просечној заради запослених у Републици за ту годину, која одговара времену за који је зарада остварена, да део годишњег личног коефицијента из овог члана заједно са делом годишњег личног коефицијента из члана 63. овог закона чини укупни годишњи лични коефицијент за календарску годину (члан 64.); да се осигуранику који је у периоду од 1. јануара 1970. године до почетка примене овог закона, остварио накнаду зараде према прописима о пензијском и инвалидском осигурању за израчунавање годишњег личног коефицијента узима основица од које је одређена та накнада а у случају накнаде због мање зараде на другом одговарајућем послу за израчунавање годишњег личног коефицијента узима се и остварена накнада (члан 65.); да осигуранику коме се не могу утврдити годишњи лични коефицијенти ни за једну календарску годину, у смислу члана 63. став 1. овог закона, годишњи лични коефицијент износи један, а одредбе става 2. овог члана прописују начин израчунавања годишњег личног коефицијента осигуранику за кога у матичној евиденцији нису утврђени подаци о заради, накнади зараде, односно основици осигурања за поједине календарске године (члан 66.); да се лични коефицијент утврђује тако што се збир годишњих личних коефицијената из чл. 63. до 66. овог закона подели са периодом (године, месеци и дани) за које су обрачунати, с тим што се свака година рачуна као 1, сваки месец као 0,0833, а сваки дан као 0,00278 и да се као један месец, у смислу става 1. овог члана рачуна календарски месец, односно 30 дана (члан 67.); да пензијски стаж из члана 62. овог закон највише може износити 45 година, да се пензијски стаж до 40 година исказан у годинама, месецима и данима рачуна на начин утврђен у члану 67. овог закона и да се пензијски стаж изнад 40 година рачуна година као 0,5, месец као 0,0417, а дан као 0,00139 (члан 68.); да се за одређивање висине старосне пензије осигуранику жени, навршен стаж осигурања увећава за 6%, да се за одређивање висине инвалидске пензије, ако је узрок инвалидности повреда на раду или професионална болест, при утврђивању личних бодова рачуна 40 година пензијског стажа, да се за одређивање висине инвалидске пензије, ако је узрок инвалидности болест или повреда ван рада, при утврђивању личних бодова, додају године пензијског стажа, од дана престанка осигурања, односно уколико је осигурање престало пре дана утврђене инвалидности у односу на дан утврђене инвалидности, тако што се – 1) осигуранику млађем од 53 године живота додаје 2/3 пензијског стажа који му недостаје до навршених 53 године живота и 1/2 пензијског стажа која недостаје осигуранику жени од 53 године живота до навршених 58 година живота, а осигуранику мушкарцу од 53 године живота до навршених 63 године живота, 2) осигуранику старијем од 53 године живота додаје 1/2 пензијског стажа који недостаје осигуранику жени до навршених 58 година живота, а осигуранику мушкарцу до навршених 63 године живота, да се за одређивање висине инвалидске пензије осигуранику жени, навршен стаж осигурања и пензијски стаж из става 3. овог члана, увећава за 6% и да се стаж из ст. 1, 3. и 4. овог члана, може додати највише до 40 година, да се осигуранику који испуњава услове за стицање права на инвалидску пензију у погледу пензијског стажа и код кога је инвалидност проузрокована делимично повредом на раду или професионалном болешћу а делимично болешћу или повредом ван рада, одређује једна инвалидска пензија која се састоји од сразмерних делова одређених по основу повреде на раду или професионалне болести, односно по основу болести или повреде ван рада према њиховом утицају на укупну инвалидност, с тим што тако обрачуната пензија не може износити више од пензије одређене са 40 година пензијског стажа, да се осигуранику код кога је инвалидност проузрокована делимично повредом на раду или професионалном болешћу, а делимично повредом ван рада или болешћу и који испуњава услове за стицање права на инвалидску пензију само по основу инвалидности проузроковане повредом на раду или професионалном болешћу инвалидска пензија одређује у проценту са којим је на укупну инвалидност утицала повреда на раду или професионална болест (члан 69.); да је вредност општег бода номинални износ који представља количник израчунатог збира пензија и збира личних бодова свих корисника старосне и инвалидске пензије који су право на пензију остварили у периоду од 1. јануара 2001. до 30. јуна 2002. године, да се збир пензија из става 1. овог члана одређује на основу месечне висине пензија у последњем кварталу 2002. године, да се збир личних бодова корисника из става 1. овог члана обрачунава на начин утврђен по одредбама овог закона, да се вредност општег бода из става 1. овог члана, усклађује на начин који је прописан за усклађивање пензија и да усклађену вредност општег бода објављује фонд (члан 70.).

Разматрајући оспорене одредбе члана 19. Закона о у смислу навода и разлога подносиоца иницијативе, Уставни суд је пошао од тога да Устав Републике Србије изричито не утврђује право на пензијско осигурање, као што је то, примера ради, чинио претходни Устав Републике Србије од 1990. године и раније важећи устави, већ само утврђује да се пензијско осигурање уређује законом и да се Република Србија стара о економској сигурности пензионера (члан 70.). Из наведеног произлази обавеза државе да законом успостави и уреди систем пензијског и инвалидског осигурања, као и да у оквиру истог уреди каталог права која се обезбеђују у систему пензијског осигурања, услове за њихово стицање, начин њиховог остваривања, круг осигураника, орган који о правима из пензијског осигурања одлучује, поступак одлучивања о правима по овом основу, систем правне заштите и друга питања. При томе, изузимајући начело старања о економској сигурности пензионера, Устав не поставља никакве захтеве у односу на уређивање наведених питања, већ их у потпуности препушта законодавцу. То значи да је законодавац био овлашћен да, уређујући систем у области социјалног осигурања и других облика социјалне сигурности, законом уреди област пензијског и инвалидског осигурања, што обухвата и овлашћење да се законом пропишу права и обавезе по основу овог осигурања, као и услови и начин њиховог остваривања. Имајући у виду да се услови за стицање права на старосну пензију и повећање старосне границе за стицање тог права односе једнако на све грађане – осигуранике, који се налазе у истој правној ситуацији и који право на пензију остварују након ступања на снагу Закона чије су одредбе оспорене, Уставни суд није нашао да се може довести у питање уставност одредаба члана 19. Закона са аспекта њихове сагласности са начелом забране дискриминације из члана 21. став 3. Устава. Питање „оправданости” повећања старосне границе за пет година у односу на раније важећи Закон о пензијском и инвалидском осигурању, које се поставља у једној од иницијатива, спада у домен законодавне политике, коју Уставни суд, према одредбама члана 167. Устава, није надлежан да оцењује.

У односу на оспорене одредбе чл. 61. до 70. Закона, Уставни суд је имао у виду правило прописано одредбом члана 5. став 1. Закона, према коме се права из пензијског и инвалидског осигурања стичу и остварују зависно од дужине улагања и висине основице на коју је плаћен допринос за пензијско и инвалидско осигурање и уз примену начела солидарности, као и да из оспорених одредаба произлази да се одређивање висине старосне пензије заснива на бодовном систему према коме се све пензије исказују у личним бодовима, а висина пензије одређује се према формули која представља производ личних бодова и вредности општег бода, који је исти за све осигуранике на дан остваривања права. Бодовним системом обезбеђује се да осигураник за исти стаж и за исте зараде има исти број личних бодова, а самим тим и исту пензију, независно од тога када се остварује право на пензију. Из навода и разлога изнетих у иницијативи због којих се тражи оцена уставности наведених одредаба Закона о пензијском и инвалидском осигурању, произлази да се сви разлози иницијатора тичу односа раније важећег и сада важећег Закона о пензијском и инвалидском осигурању који, према мишљењу иницијатора, прописује неповољније услове осигураницима за остваривање старосне пензије и за утврђивање висине старосне и инвалидске пензије. Такви разлози, по мишљењу Уставног суда, не доводе у питање сагласност оспорених одредби Закона о пензијском и инвалидском осигурању са Уставом. При томе, треба имати у виду да је слобода законодавца у уређивању права из пензијског и инвалидског осигурања и услова под којима се та права стичу, омеђена само општим уставним ограничењима, и то првенствено уставним налогом да се Република Србија стара о економској сигурности пензионера, при чему законодавац мора да сачува саму суштину права на пензијско и инвалидско осигурања. Стога и рестриктиван приступ законодавца у уређивању појединих права из пензијског и инвалидског осигурања није, сам по себи, нужно супротан одредби члана 20. став 2. Устава, уколико је такав приступ неопходан за обезбеђивање одржавања датог система пензијског и инвалидског осигурања и када рестрикције и даље омогућавају ефикасну заштиту корисника од социјалних и економских ризика, под условом да се тиме не доводи у питање сама суштина права на пензију, односно других права из пензијског и инвалидског осигурања. Треба имати у виду да су у питању права која нису непосредно Уставом зајемчена него су установљена законом. С друге стране, такође, треба правити разлику између права у стицању, дакле права које тек треба на настане испуњењем законом прописаних услова, што је случај када се заснивањем радног односа стекне својство осигураника, али се тиме истовремено не стиче и право на пензију. У овом случају се може говорити само о праву које је у стицању, јер осигураник још није испунио услове нити остварио право на пензију, па се стога и не може говорити о достигнутом нивоу људских права, па ни о њиховом смањивању, а нарочито ако се има у виду да су у питању права која нису непосредно зајемчена Уставом него су установљена законом.

Уставни суд је, оцењујући уставност одредаба члана 19. тач. 2) и 3) Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник РС”, бр. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, и 101/05) у односу на Устав Републике Србије од 1990. године, на сличан начин поступио у Одлуци број IУ-137/2003 од 27. маја 2004. године („Службени гласник РС”, број 80/04) и Решењу број IУ-82/2006 од 1. јуна 2006. године, када је утврдио да оспорене одредбе Закона нису у несагласности с Уставом.

У односу на наводе иницијатора у другој иницијативи, Уставни суд је имао пошао од одредаба члана 44. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, којима је прописано да пензијски стаж на основу кога се стичу и остварују права из пензијског и инвалидског осигурања обухвата: 1) време које се рачуна у стаж осигурања и посебан стаж према одредбама овог закона и 2) време које је, као стаж осигурања и посебан стаж, рачунато у пензијски стаж према прописима који су били на снази до дана ступања на снагу овог закона и одредбе члана 46. Закона, према којој се, у стаж осигурања, у смислу члана 44. овог закона, рачуна време које је осигураник провео на раду по основу кога је био обавезно осигуран и за које је уплаћен допринос за пензијско и инвалидско осигурање. Стога се наводи другог иницијатора да члан 63. Закона, којим је уређен начин утврђивања годишњег личног коефицијента за календарску годину, као једног од елемената за утврђивање личних бодова осигураника приликом одређивања висине пензије, искључује плаћене доприносе за пензијско и инвалидско осигурање према раније важећим прописима, показују као неосновани.

С обзиром на наведено, Уставни суд је нашао да изнетим разлозима у иницијативи није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за утврђивање неуставности оспорених одредаба члана 19, чл. 61. до 67. и чл. 69. и 70. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, па је сагласно члану 53. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07 и 99/11), решио да поднету иницијативу одбаци.

Оспорене одредбе члана 68. Закона о пензијском и инвалидском осигурању биле су предмет оцене уставности од стране Уставног суда у предмету IУ-120/2007, у коме је Суд на седници од 28. маја 2009. године донео Решење о неприхватању иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба, поред осталих, и члана 68. наведеног Закона. У наведеном предмету, Уставни суд је, оценио, да се, поред осталог, оспореним одредбама члaна 68. Закона не повређује начело забране дискриминације из члана 21. став 3. Устава, јер се утврђено ограничење у годинама пензијског стажа за које се рачунају лични бодови једнако односи на све осигуранике који се налазе (или нађу) у истој правној ситуацији прописаној том одредбом, нити се ствара неједнакост (дискриминација) грађана с обзиром на њихова својства утврђена наведеном уставном одредбом, као и да је одређивање горње границе пензијског стажа ствар законодавне политике коју Уставни суд, сагласно одредбама члана 167. Устава, није надлежан да оцењује. Будући да је већ разматрао питање о уставности оспорених одредаба члана 68. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, а из нових навода, разлога и поднетих доказа у иницијативи не произлази да има основа за поновно одлучивање, Уставни суд је наведени захтев одбацио.

На основу изложеног и одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 46. тач. 5) и 8) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07 и 99/11), Уставни суд је донео Решење као у изреци.

Број IУз-96/2009

Председник Уставног суда,

др Драгиша Б. Слијепчевић, с.р.

ЗАЈЕДНИЧКО ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ у односу на Решење Уставног суда у предмету број IУз-96/2009, донето на седници Суда од 13. септембра 2012. године

Уставни суд је на седници од 13. септембра 2012. године, у предмету број IУз-96/2009, већином гласова, донео Решење којим је одбацио иницијативе за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 19. чл. 61. до 67. и чл. 69. и 70. Закона о пензијском инвалидском осигурању („Службени гласник РС”, бр. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06, 5/09, 107/09 и 101/10), као и захтев за оцењивање уставности одредаба члана 68. истог Закона (у даљем тексту: Решење).

У вези са овим решењем издвојиле смо мишљење из процедуралних и суштинских разлога.

I

Као основни процедурални разлог, важан не само за поступање Уставног суда у овом предмету, већ и за поступање Уставног суда уопште, а посебно код сложених уставно-правних спорова у домену нормативне контроле, наводимо чињеницу да је Суд приступио одлучивању и донео поменуто Решење, а да при том није до краја спроведен започети поступак у овом предмету.

Уставни суд је на седници од 28. октобра 2010. године, након разматрања иницијатива за оцењивање уставности наведених одредаба Закона о пензијско инвалидском осигурању и указивања више судија на потребу преиспитивања досадашњих ставова Уставног суда о уставно-правним питањима везаним за тзв. „реформу обавезног пензијског осигурања”, а посебно оних ставова који се односе на својеврсну ретроактивну примену нових законских решења, закључио да се оспорена решења Закона подвргну свеобухватној анализи. То је значило да је та решења требало целовито сагледати са становишта њихове сагласности са новим Уставом, али и са међународним стандардима који следе из бројних Конвенција и других међународних аката који обавезују нашу земљу, те да при томе, треба посебно оценити досадашње ставове Суда изражене у више његових одлука (почев од Одлуке IУ-137/2003), о уставно-правним питањима у области остваривања права из пензијског осигурања у условима крупних промена (реформи) пензијског система. Извршавању наведеног задатка приступила је Комисија Суда за праћење остваривања уставности и законитости, у чији делокруг, сагласно члану 34. Пословника о раду Уставног суда, спада „праћење и проучавање прописа, питања и појава од интереса за остваривање и заштиту уставности и законитости” и у вези са тим „давање предлога Уставном суду ради разматрања, заузимања ставова и утврђивања предлога и мишљења”.

Због сложености спорних правних питања и потребе свеобухватног проучавања права на пензију као важног социјалног права у нашој земљи, које би требало да буде резултат стицаног права током радног века, и чијим се угрожавањем може довести у питање и само достојанство људи (посебно у условима недостатка средстава и економске кризе, који могу генерисати сиромаштво и водити друштвеној маргинализованости пензионера), на иницијативу чланова Комисије, а по Закључку Суда од 3. маја 2011. године, формирана је и посебна стручна Радна група (актом председника Суда Су:172/1 од 11. марта 2011. године), уз могућност њеног проширења и стручњацима из области пензијског инвалидског осигурања ван Уставног суда. Први текст под називом „Анализа спорних уставно-правних питања поводом иницијатива у предмету IУз-96/2009”, који је Радна група доставила Комисији на даљи поступак размотрен је на седници Комисије 21. октобра 2011. године. Након разматрања, ове анализе од стране Комисије, Радна група је задужена за додатно сагледавање спорних уставно-правних питања. Комисија је припремила допуну анализе, која је такође разматрана на седници Комисије, с тим што је по Закључку Комисије од 23. маја 2012. године, Радна група требала да сагласно расправи на Комисији, припреми коначан материјал, након чега би Комисија изишла са мишљењем и предлозима о спорним уставно-правним питањима на седницу Суда. 1 Међутим, непосредно пре утврђивања коначног текста анализе од стране Радне групе и заузимања ставова по спорним уставно-правним питањима од стране Комисије, судија известилац је изашао са Предлогом решења и доставио га председнику Суда, који је предмет уврстио за седницу Суда која је одржана 13. септембра 2012. године, и поред раније утврђеног Закључка Суда да се у овом предмету одлучује након окончања рада Комисије.

–––––––––––––––

1 Након наведеног одлучивања Суда на седници од 13. септембра 2012. године, Комисија је на седници одржаној 26. септембра 2012. године, закључила да оконча рад на овом предмету, јер је по њеној оцени „обесмишљен дотадашњи рад Комисије на заузимању ставова и изградњи мишљења поводом покренутих спорних уставно-правних питања” те како Комисија није добила прилику да заврши рад, то ће промишљања о наведеним питањима бити дата у издвојеним мишљењима судија који су гласали против Решења. Вид. Саопштење Комисије, које је Уставни суд разматрао на седници од 18. октобра 2012. године.

Као чланови Комисије на седници Суда смо предложиле да се одложи разматрање наведеног решења, како би Комисија окончала свој рад и предложила Суду своје мишљење, односно оценила потребу преиспитивања раније заузетих ставова Суда, по поступку предвиђеном чланом 92. Пословника о раду Уставног суда.2 Међутим, судија известилац, а ни Суд није прихватио наведени предлог, већ је већином гласова прихваћено Решење иако Суд претходно није ставио ван снаге свој ранији Закључак о начину рада на овом предмету, нити су пак у образложењу Решења наведени разлози за евентуалну промену тог Закључка, односно за другачије поступање Суда.

Наравно, да не видимо разумно оправдање за овакво поступање Суда. Напротив, није било особеног и неодложног разлога за „журбу” Суда, јер се у Решењу није радило о предлогу за касирање појединих одредаба Закона, односно предлогу за утврђење њихове неуставности. Напротив. Уз то, последица недоношења одлуке на тој седници Суда и последице донетог Решења су у суштини истоветне, јер решење којим се одбацују иницијативе не производи никакве правне последице.

Како се ради о изузетно важној области друштвеног живота, односно о правима грађана која су од егзистенцијалног значаја, и то оних грађана за чију се економску сигурност Република Србија има старати по сили самог Устава (члан 70. став 2.), наведено поступање Суда не сматрамо примереним његовој уставној улози и функцији. Такво поступање Суда не само да је несагласно са Пословником о раду Уставног суда, односно поменутим Закључком Суда, већ оно не доприноси темељности у одлучивању Уставног суда – тако нужној када се ради о важним и сложеним уставно-правним питањима, која по својој природи и карактеру то захтевају, а што се најнепосредније одражава на квалитет уставносудског одлучивања и на образложење његових одлука односно аргументе којима се подкрепљују поједини ставови Суда везани за право на социјалну сигурност и право на одговарајући стандард живота, тј. права зајамчена међународним пактом о економским, социјалним и културним правима (чл. 9. и 11.), односно Конвенцијом МОР-а, број 102. о минималној норми социјалног обезбеђења.

Надаље, упитан је и Закључак Суда донет након гласања о предложеном Решењу Суда у предмету IУз-96/2009, којим је констатовано да се Решење неће отпремати из Суда до заузимања става Комисије о спорним уставно-правним питањима везаним за Закон о пензијском инвалидском осигурању. 3

II

Суштински разлог због којег смо издвојиле мишљење, јесу нерашчишћена уставноправна питања, односно неотклоњене правне дилеме које су својом садржином отворила решења Закона о пензијском и инвалидском осигурању оспорена у предмету IУз-96/2009:

прво, да ли Устав, изузимајући утврђену обавезу државе Србије да се стара о економској сигурности пензионера (члан 70. став 2.), не поставља никакве захтеве у односу на уређивање питања пензијског осигурања, већ их у потпуности препушта законодавцу, како је наведено у образложењу Решења, или постоји обавеза законодавца да приликом уређивања права из пензијског осигурања уважава и друге захтеве које пред њега поставља Устав, а посебно оне који произлазе из основних начела уставног поретка Републике Србије као државе засноване на владавини права и социјалној правди;

друго, да ли је испоштован принцип једнакости свих пред законом из члана 21. став 1. Устава, ако законодавац приликом редефинисања права из пензијског осигурања (нпр. повећањем старосне границе за одлазак у пензију, увођењем новог модела и начина за обрачун пензије и сл.) не уважава разлике које постоје међу осигураницима у погледу времена када су остварили пензијски стаж, јер је већина осигураника стекла пензијски стаж у време важења ранијих прописа који су на другачији начин регулисали питање услова и начина остваривања права из пензијског осигурања;

–––––––––––––––

2 Принцип сразмерног обрачуна пензије је заступљен у билатералним споразумима о социјалном осигурању који је закључила Република Србија са Босном и Херцеговином, Републиком Хрватском и Републиком Црном Гором, те у бројним билатералним споразумима о социјалном осигурању које су закључиле СФРЈ и СРЈ, а који се примењују у Републици Србији.

3 Након наведеног одлучивања Суда на седници од 13. септембра 2012. године, Комисија је на седници одржаној 26. септембра 2012. године, закључила да оконча рад на овом предмету, јер је по њеној оцени „обесмишљен дотадашњи рад Комисије на заузимању ставова и изградњи мишљења поводом покренутих спорних уставно-правних питања” те како Комисија није добила прилику да заврши рад, то ће промишљања о наведеним питањима бити дата у издвојеним мишљењима судија који су гласали против Решења. Вид. Саопштење Комисије, које је Уставни суд разматрао на седници од 18. октобра 2012. године.

треће, да ли се могу избећи Уставом забрањени дискриминацијски учинци закона којим се редефинишу услови и начин стицања права из пензијског осигурања, уколико се прелазним одредбама закона не предвиди могућност обрачуна пензије према прописима који су важили у време стицања пензијског стажа, сразмерно односу између пензијског стажа навршеног према прописима који су важили у одређеном периоду и укупног пензијског стажа који се узима у обзир за обрачун пензије 4;

четврто, да ли у ситуацији када у нашој земљи већ дуже од пола века постоји систем обавезног пензијског осигурања утемељен на уплати доприноса надлежним фондовима, права из пензијског осигурања представљају имовинска права која се јемче чланом 58. став 1. Устава 5, а не само „права у стицању”, како је наведено у образложењу Решења;

пето, ако је право на пензију имовинско право осигураника, да ли све рестриктивнији приступ у уређивању овог права представља мешање државе у имовину осигураника противно члану 20. став 1. Устава;

–––––––––––––––

4 Принцип сразмерног обрачуна пензије је заступљен у билатералним споразумима о социјалном осигурању који је закључила Република Србија са Босном и Херцеговином, Републиком Хрватском и Републиком Црном Гором, те у бројним билатералним споразумима о социјалном осигурању које су закључиле СФРЈ и СРЈ, а који се примењују у Републици Србији.

5 Подсећамо на став Европског суда за људска права да Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода не јемчи право на државну пензију или слична давања која финансира држава. Међутим, када национално законодавство предвиђа право на социјално давање утемељено на систему доприноса, онда се право произашло из плаћања доприноса фондовима осигурања може сматрати имовинским правом у смислу члана 1. Протокола 1 уз Конвенцију, који јемчи његову заштиту (Одлука о допуштености захтева у предмету Neill i drugi protiv Ujedinjenog kraljevstva од 29. јануара 2002. године, захтев број 56721/00 и пресуда у предмету Gaygusuz protiv Austrije од 16. септембра 1996. године, захтев број 17371/90).

шесто, да ли се, под којим условима и до које границе могу пооштравати услови за стицање права на пензију и смањивати пензијски основ прописивањем нових модела за обрачун пензије, с обзиром на то да је чланом 40. став 1. Устава Републике Србије из 1990. године било утврђено да запослени кроз обавезно осигурање обезбеђују права из пензијског осигурања, да се чланом 58. став 1. Устава из 2006. године јемчи мирно уживање имовинских права (дакле и права из пензијског осигурања) стечених на основу закона, а да је чланом 20. став 2. важећег Устава забрањено смањивање достигнутог нивоа људских и мањинских права;

седмо, да ли лица која су својство осигураника стекла у време важења ранијих прописа могу легитимно очекивати да им права из пензијског осигурања неће бити ускраћена, ограничена или умањена, имајући у виду, са једне стране, да је у систему обавезног пензијског осигурања висину основице и доприноса за пензијско осигурање одређивао законодавац, а не осигураник, и са друге стране, да је стицање и остваривање ових права увек зависило од дужине улагања и висине основице на коју су плаћени доприноси, у складу са начелом сразмерности;

осмо, која је то доња граница „када рестрикције и даље омогућавају ефикасну заштиту корисника од социјалних и економских ризика” тако да се „тиме не доводи у питање сама суштина права на пензију, односно других права из пензијског и инвалидског осигурања”, која се помиње у образложењу Решења, а на коју није дат одговор.

Из изнетих разлога смо се одлучиле да у овом предмету издвојимо мишљење.

Судије Уставног суда,

др Боса Ненадић, с.р.

Катарина Манојловић Андрић, с.р. 

УЈЕДИЊЕНИ СИНДИКАТИ СРБИЈЕ-СИНДИКАТ ПОРЕСКЕ УПРАВЕ БЕОГРАД и њихов Повереник Зоран Михаилов Писковић се извињавају због могућих грешака у прекуцавању текста.

 С поштовањем, свако добро и здрави били,

Београд, Дана 02.02.2013. године

Повереник-Justitiarius-Justicijar,

Expert za javne finansije

Зоран Михаилов Писковић-

- Дорћолац - Београд

СИНДИКАТ ПОРЕСКЕ УПРАВЕ ЦЕНТРАЛА БЕОГРАД-УСС

Београд, Ул. Саве Машковића бр 3-5 соба 119

тел. 011/3950-619 – факс: 011/3953-429 е-мaile zoran.piskovic@poreskauprava.gov.rs или zpiskovic@gmail.com URL adresa http://proglas.blogspot.com