 | |||||||
УЈЕДИЊЕНИ СИНДИКАТИ СРБИЈЕ-СИНДИКАТ ПОРЕСКЕ УПРАВЕ БЕОГРАД
ЗДРАВО!
Поштоване колеге и колегинице Пореске управе,
Данас 21.11.2012. године упознало смо се са изванредном анализом феномена СОЦИЈАЛНО ЕКОНОМСКИ ДИЈАЛОГ У СРБИЈИ. Прекуцаћемо га, али пре него почнете да га анализирате УЈЕДИЊЕНИ СИНДИКАТИ СРБИЈЕ-СИНДИКАТ ПОРЕСКЕ УПРАВЕ БЕОГРАД и њихов повереник Зоран Михаилов Писковић морају приметити следеће:
УЈЕДИЊЕНИ СИНДИКАТИ СРБИЈЕ-СИНДИКАТ ПОРЕСКЕ УПРАВЕ БЕОГРАД и њихов повереник Зоран Михаилов Писковић констатују да се ради о изванредно информативном чланку, који није нажалост потпун пошто он не сагледава метафизику самога феномена ''СОЦИЈАЛНО ЕКОНОМСКИ ДИЈАЛОГ'', а то је етика. Без саосећања у филантропском смислу међу учесницима СОЦИЈАЛНО ЕКОНОМСКИ ДИЈАЛОГ исти није могућ. До год учесници СОЦИЈАЛНО ЕКОНОМСКИ ДИЈАЛОГ не прихвате истину да је над свима њима ОТАЦ ПРАВДЕ од дијалога нема ништа.
УЈЕДИЊЕНИ СИНДИКАТИ СРБИЈЕ-СИНДИКАТ ПОРЕСКЕ УПРАВЕ БЕОГРАД и њихов повереник Зоран Михаилов Писковић знају да кад нема дијалога тада наступа монолог, диктат, диктатура и сила јачег.
Прекуцани текст гласи :
СОЦИЈАЛНО ЕКОНОМСКИ ДИЈАЛОГ: СРБИЈА /ЕУ
Социјални дијалог јесте процес у коме представници запослених, послодавци, носиоци јавне власти успостављају дијалог, са циљем да се постигне сагласност свих страна у спору о минимуму заједничких компромиса.
Значај социјалног дијалога за свако друштво је неспоран, јер за циљ има превенцију сукоба, постизање социјалног консензуса, изградњу поверења између различитих интересних група, бржи економски просперитет.
Социјални дијалог може се водити између два учесника: ПРЕДСТАВНИКА ЗАПОСЛЕНИХ и ПОСЛОДАВАЦА, који у директним преговорима настоје да пронађу заједничка решења. Постоје различите форме двопартитног преговарања, а најчешћа и најприменљивија форма јесте колективно преговарање.
Колективно преговарање су двострани преговори представника послодаваца и представника запослених, односно синдиката чија је сврха склапање колективних уговора. Колективни уговори, било да су општи, посебни или грански, служе за регулисање цене и услова рада, права синдиката, права послодаваца и процедуре доношења новог или промене постојећег уговора. Учесник у двопартитном колективном преговарању може бити и влада, уколико је реч о преговорима у јавном сектору (представници владе заступају интерес државе као послодавца у преговорима са синдикатима). У осталим случајевима држава се не меша у преговоре, већ оставља заинтересованим странама – синдикатима и послодавцима, да сами регулишу своје односе. Државни интервениционизам је на тај начин редукован на минимални ниво, па држава само поставља оквире за преговарање и штити минимална права запослених.
Постоји одређена разлика у вођењу преговора око општег колективног уговора и других, ужих уговора, као што су грански и посебни. Наиме, општим колективним уговором се настоји обезбедити и заштити минимум права и минимална цена наднице, на које сваки запослени има право, а та права послодавци не смеју кршити. Са друге стране, гранским и појединачним уговорима покушава се уговорити већа цена рада и обезбедити бољи услови рада. У процесу двопартитног дијалога препушта се представницима рада и капитала да директно регулишу своје односе, без непотребног утицаја власти, што представља круцијалну одлику такозване индустријске демократије.
У трипартитном социјалном дијалогу учествују три учесника. За разлику од двопартитног, у коме се дијалог води само између послодаваца и синдиката, у трипартитном дијалогу постоји и трећи учесник, а то су представници власти на одговарајућем нивоу, било да је у питању држава, локална самоуправа, територијална аутономија. Овакав концепт омогућава синдикатима и асоцијацијама послодаваца не само да регулишу међусобне односе без уплитања државе, већ и да учествују у креирању социјалне и економске политике. Држава се укључује у процес социјалног дијалога, са једне стране као медијатор између страна, док је са друге стране и држава у функцији јавног предузетника, односно не само пуки регулатор сукоба и статични посматрач већ и значајан привредни чинилац – јавни послодавац и велики наручилац добара.
Кроз трипартитни дијалог представници власти могу кроз компромис са социјалним партнерима стварати уравнотежену развојну, економску и социјалну политику. Најбољи пример трипартизма јесте СОЦИЈАЛНО – ЕКОНОМСКИ САВЕТ.
Осим већ наведених одлика социјалног дијалога, међу којима су превенција сукоба, постизање социјалног консензуса, изградња поверења између различитих група, легитимизација поретка, позитивни ефекти за економију и развој, ублажавање ефеката транзиције и друго, СОЦИЈАЛНИ ДИЈАЛОГ ЈЕ УЈЕДНО И ЈЕДАН ОД КЉУЧНИХ ЕВРОПСКИХ СОЦИЈАЛНО – ПОЛИТИЧКИХ КОНЦЕПАТА. Прихватање европских вредности и стандарда подразумева висок ранг и стално унапређивање социјалног дијалога и стога је он од виталне важности за друштва која пролазе кроз процес транзиције и иду ка евроинтеграцијама. Таква друштва, међу којима су и земље западног Балкана, Србија, имају прилику да кроз социјални дијалог остваре национални консензус по елементарним питањима развоја и правца економских кретања, како би овај процес окончали успешно.
Између тржишне економије и социјалног дијалога постоји одређена повезаност. Захваљујући концепту тржишне економије, створени су снажни и добро организовани субјекти колективног преговарања. Држава би углавном требала да престане да се меша у односе који се успостављају између представника рада и капитала. Социјални дијалог успешно се остварује у земљама у којима доминира тржишни концепт привређивања.
У земљама договорене економије, социјални дијалог не може се успешно остварити јер у њима нема услова за озбиљнију промоцију социјалног партнерства. Синдикат је у подређеном положају, без могућности да се на прави начин бави заштитом економских и професионалних права и интереса свога чланства. Ако се зна да између представника државе, представника рада и представника капитала не може бити успешне сарадње у условима у којима се не обезбеђује пуна афирмација тржишног концепта привређивања постаје јасно од каква важности је развијена тржишна економија.
Успешно остваривање социјалног дијалога зависи и од стабилности економске и социјалне ситуације. Што је економска и социјална стабилност већа, већи су и изгледи за јачање и успешно остваривање социјалног дијалога. Такав дијалог могућ је и у периодима економских криза и социјалних немира. Међутим, сарадња између социјалних партнера у таквим условима углавном најчешће стагнира. Улога државе, у таквим условима, постаје незаменљива, јер једино она, својим ауторитетом и снагом аргумената може допринети успостављању социјалног дијалога, у коме неретко и сама учествује. Успостављени дијалог најчешће доводи до постизања конкретних договора или споразума, којима се изналазе компромисна решења за превазилажење насталог стања.
Аутономност социјалних партнера сматра се битним обележјем социјалног дијалога. Без те аутономности нема ни успешне сарадње између социјалних партнера.
С поштовањем, свако добро и здрави били,
БЕОГРАД, ДАНА 21.11.2012. године
УЈЕДИЊЕНИ СИНДИКАТИ СРБИЈЕ
-СИНДИКАТ ПОРЕСКЕ УПРАВЕ БЕОГРАД
Београд, ул. Саве Машковића бр.3-5
Повереник-Justitiarius-Justicijar,
Зоран Михаилов Писковић -Београдски с.р.
Еxpert za javne finansije
Контакт тел.011/3950-619
е-маил: zoran.piskovic@poreskauprava.gov.rs
Internet prezentacija na:http://www.proglas.blogspot.com
|
0 коментара:
Постави коментар