SVAKI DOGAĐAJ I ČINJENICA IMA SMISAO

Здраво,

Предмет овог поста је: SVAKI DOGAĐAJ I ČINJENICA IMA SMISAO        

Данас 16.12.2012. године сам са http://www.pouke.org/agape/index.php/biblioteka/duhovno-uzdizanje/58-o-neznanim-sudovima-bozijim преузео текст који може да помогне људима да схвате своју немоћ приликом расуђивања о догађајима који се око нас догађају. Овај текст најпре цитирамо, а потом га конвертујемо ради преузмања у аудио-мп3 формату:

О НЕЗНАНИМ СУДОВИМА БОЖИЈИМ
Старац Клеопа
- Велики је Бог -

Неки монах из Скитске пустиње, идући у Александрију да прода своје рукодеље - јер је израђивао корпице - виде неку сахрану. Био је умро игемон дотичнога града, велики паганин, који је побио хиљаде хришћана, јер то беше у време великих прогона. Беше леп дан, и читава варош иђаше за њим, спровођаше га до гроба.

Када је стигао нађе неког пустињака, који живљаше у пустињи 60 година и живљаше само од корења и с оним што налазаше у пустињи, нађе га поједеног од хијене.

Онда је монах помислио: са колико је почасти ишао ка гробу игемон, који је побио хиљаде хришћана, а овога, који је служио Богу 60 година и живео само у посту и молитви, појела је хијена! Какаве то судове има Бог? Чини ми се да Бог, будући предобар, допушта и неправедне ствари.

Молићу се Богу да ми покаже какви су Његови судови, јер и поједини људи расуђују против Божијег промисла, Божијег бриговеђења. Један је зао, грешник је, а иде му добро. Други је добар, али су деца зла, жена је болесна, а он утекнувши од једне наилази на другу невољу.

Један је зао а живи дуго, а други је добар и умре рано. Гле, неки хришћанин је добар, моли се Богу, пости, и само на гнусобе наилази, а други је зао, псује, пије и тога Бог не кажњава.

И тако, монах је уочио много таквих ствари, ка што се каже код пророка Јеремије: Господе шта је, јер пут злих напредује, а пут правих увек је у невољи.

И од тога дана почео је да се моли: "Господе, покажи ми судове Своје, да не бих судио!" И почео је онај монах да се моли Богу да му покаже судове Његове: како то да један, сиромах, који је свет и прав, буде болестан, страда, наилази на невоље, а други, грешан, ради по својој глави, а здрав је и богат, има успеха, постаје велики у служби, у части, и у свему му иде добро.

И молио се монах дуго Богу да му покаже због чега бивају ове неправде, да добри често пате, а злима иде добро.

"Нека ми покаже Бог судове Своје, јер је и мене често саблажњавала ова ствар, јер сам видео многе неправде, које како ми се чини - да је Бог допустио."

А Преблаги Бог, пошто човек не зна судове Његове, предочио му је на овакав начин судове Своје, иако је могао да га сатре због овог испитивања, да сазна тајне Божије, које не знају ни анђели. Али пошто га љубљаше због светог живота, хтео је да га умудри, јер судове Божије нико не може знати.

Једном је дошао пустињак сам у Александрију да прода своје корпице, јер беше три дана хода. Али чим је пошао од своје пећине, на некој лепој пољани изашао му је у сустрет други монах, млад, веома леп.

- Благослови, оче!

- Господ нека те благослови, сине!

- Камо идеш, оче?

- Идем до трга, да продам своје рукодеље.

Они продаваху корпице и куповаху хлеба, прављаху двопек и хранили су се зеленишем који се налази по пустињи.

- Оче, ја исто у Александрију идем.

- Слава Богу да имам сапутника!

Пошто је преузео терет старца, млади монах му је рекао:

- Оче, гледај шта је. Знаш шта треба да чине монаси када иду на пут. Да се моле све време и да разговарају с Богом. То је дужност монаха и хришћанина, кад иду путем: да се моле.

- Тако, оче, до Александрије ћемо се молити!

- Да не проговоримо ни реч! - рекао му је онај млади. Идући заједно три дана овим путем, видећеш на мени неке страшне ствари. Да не говориш, да ми не судиш и да не погазиш заклетву!

- Да, сине! Ако ми Бог помогне, нећу више говорити!

И пошли су обојица. Млади монах носаше корпице, и иђаху ћутећи.

Око поднева, када је сунце жегло веома јако, наишли су на неко село, и изашла су пред њих два млада човека:

- Оци, од сада не можете више путовати, јер сунце жеже веома јако. Хајдете код нас!

Та два младића су их примила са великом чашћу, јер на Истоку током дана неможеш путовати, него само јутром и вечером. И тамо је таква традиција: како те прими у кућу, да ти опере ноге. Спаситељ је рекао Симону фарисеју: Уђох ти у кућу твоју, ни воде ми на ноге ниси дао! (у.с. Лк 7,44) Јер је тамо песак веома врућ, и кад си стигао човеку у кућу и лине ти мало хладне воде на ноге, чини ти велико добро. Ноге се ужасно ужаре због песка и камења.

Ти младићи, када су сазнали да су из Скитске пустиње, где беху само свети монаси - Свети Антоније Велики, Свети Макарије Велики, Свети Сисоје Велики, Свети Онуфије Велики и други велики испосници које имамо у календару - примили су их са још већом чашћу, са љубављу, опрали су им ноге, одморили их и поставили за сто.

Ти младићи имађаху у кући неки сребрни суд, веома скуп, што им беше остао с колена на колено. У тај суд су им ставили пустињачку храну, из побожности, указујући им доличну част.

Монаси су јели, благодарили су, и пошли су да отпочину, јер беху уморни.

Пред вече, кад да пођу на пут, млади монах, је украо сребрни суд. Стари монах је видео и помислио је: "Гледај! Примили су нас људи са толиком чашћу, опрали су нам ноге, дали нам да једемо, а овај монах је украо сребрну зделу".

Идући они мало даље, прешли су преко неке ћупријице. Млади монах је осенио онај суд крстом и бацио га је у воду. Старац је видео и помислио је: "Каква неправда! Зашто узе зделу и баци у воду? Зашто је није оставио тамо?" Али је прећутао, јер имађаше завет до Александрије да не говори.

Увече су стигли код друго двоје младих. И ови су изашли пред њих, примили их с љубављу, опрали им ноге, како је обичај, и дали им да се одморе. Ти су имали детенце од неколико месеци.

Ујутру, кад да пођу, млади монах је отишао код дечије колевке, а да његови родитељи не примете, и убио га је.

Старац је видео и говораше у свом уму: "Са каквим сам зликовцем пошао на пут! Тамо је украо сребрну зделу, овде је убио дете!" Али га он беше упозорио: "Видећеш много код мене на овом путу, немој случајно да проговариш, јер кршиш заклетву!"

Другога дана око поднева, пролазећи кроз неко селу, изашао им је у сусрет неки домаћин:

- Оци, од сада не можете више ићи, јер је сунце припекло и велика је врућина. Хајдете код нас да се одморите неколико сати а пред вече ћете поново поћи.

Тај човек имађаше везаног пса, који чуваше читаво домаћинство. Примио их је човек, угостио их, дао им да се одморе. Пред вече, кад се почело прохлађивати, они су отишли. Млади монах се вратио натраг и - да власник не примети - закрстио је пса, и пас је скочио у вис и угинуо је.

Тад старац гледаше, али ћуташе: "Каква је ово работа? Тамо је украо сребрну зделу, онамо је угушио дете, овде је убио пса!"

Идући они другога дана, успут су прошли поред неке крчме. Тамо више нико не говораше о Богу, говорио је алкохол у њиховим главама: подврискиваху, певаху, звиждаху, псоваху; и када су видели монахе, почели су викати: "Гледај попурде!" - Када је човек пијан не говори више човек него ђаво!

Стари монах није рекао ништа, гледао је свој пут. А млади се окрени ка крчми и направи три метаније. Пошто се поклонио према крчми, пошао је даље.

На ивици шуме било је село и нека напуштена црква. Није имала ни крста, врата беху узета, прозори полупани; пуста црква, напуштена сигурно пре више од 40 година. Млади монах је узео неколико каменчића, осенио их Светим крстом и почео их бацати на цркву.

А стари монах говораше у себи: "Види ти ово! Да је од Бога, не би то чинио. Али од ђавола је, јер се крчми клањао, а на цркву баца камење". Али му не беше дозвољено да говори. До Александрије беше још један дан.

Трећега дана ујутру, идући они покрај неког села, стигоше они до неке куће покривене сламом и трском. На кућном трему била су дечица, њих петоро, и плакаху. Стари монах је извадио нешто из ранца и дао им. Затим их је упитао:

- Што плачете?

- Јуче су сахранили мајку!

- А имате ли оца?

- Отац је умро лане.

Немају, јадници, ни оца ни мајку.

Пошто су отишли, млади монах се врети натраг и запали кућу. Деца су се разбежала куд који.

Стари монах је помислио: "Је ли то човек? Запалио је кућу! Господе, колико ћу ја трпети овог убицу? Тамо се клањао крчми, овамо је гађао цркву! Овај само зла чини!" Али ћуташе, јер ће увече стићи у Александрију, у варош.

Кад су стигли у Александрију, беше вече. Тамо беше нека велика сила и власник не беше код куће. Млади монах је мало погледао кућу, и врло брзо већ је био на врху куће. За један сат уништио је целу кућу. Разлупао је кров, врата, прозоре, све што беше у кући покварио је.

Стари се зачудио, како је за сат времена разлупао целу кућу, и поплашио се кад је видео. Али сада, пошто беше стигао у Александрију, могао је да говори. Кад је овај изашао пошто је разлупао целу кућу његову, узео га је на страну и запитао га:

- Деде слушај, брате! Од сада више не могу да ћутим! Је ли био завет међу нама да не говоримо довде? Ти мени да кажеш шта си ти! Ђаво ли си, човек ли си или анђео ли си!

- Али зашто, оче? Јесам ли што зло учинио?

- Море, па од три дана, од када идемо заједно, чинио си само зла дела!

- А шта сам овде, оче, учинио зло?

- Па добро, море, они људи оданде, кад смо сишли с брега, зар нас нису примили, зар нас нису угостили, и што су скупоценије имали поставили су они - зделу! Ниси ли је отуда украо и бацио у воду?

- Шта велиш, оче?

- Зло си урадио. Велика лудост, јер они људи ће нас осуђивати да смо крали!

- Оче, три велике и добре ствари сам учинио тамо! Она сребрна здела беше петохлебница из цркве онога села. Њу беше украо прадеда оних, али они не знађаху. Беше писано на њој старим црквеним писмом: "Ово је петохлебница цркве Светога Николаја, дарована од те и те породице, и ко је буде отуђио од цркве да буде у паклу док је не врати назад".

Тако је писало на здели. И због те зделе девет душа које су је употребљавале мучиле су се у паклу. И сада је требало да и ови оду у пакао, јер је употребљаваху. И мени је било жао њих, и украо сам зделу; али мени није била потребна, јер сам је бацио у воду.

Сутрадан ће доћи црквењак цркве да се купа у овој води и наћи ће суд. Он, будући из цркве, познавајући црквено писмо, однеће га свештенику. И када буде ставио зделу у Свети олтар, њих девет ће изаћи из пакла, јер тамо је писано: "Да буду у паклу док је не врате назад".

- Значи, оче, ја сам тамо учинио три добра дела: и оних деветоро извукао сам из пакла, и ове што су за живота сачувао сам, да не уђу, и дао сам и зделу назад цркви, да је има, јер беше веома потребна. И ти кажеш да сам зло учинио, а ја сам добро учинио!

- Тада се задивио старац. "Гледај, брате, како је било, а ја сам рачунао да је лопов, да је украо зделу!"

- А кад си убио дете, је ли си такође добро учинио?

- Добро дело сам и тамо урадио.

- Како, убио си дете и кажеш да си добро дело урадио?

- Стани и не суди по своме уму. Јеси ли видео детенце? Оно је било зачето на дан Васкрса. Пошто се нису уздржали родитељи на дан Васкрсења Господњег, дете је по Божјем суду, имало да у својој 20. години постане разбојнички заповедник и да убије своје родитеље. То беше казна за њихово неуздржање. И много је људи имао да побије, и много пометње имао је да учини у свету, јер је био зачет на тако велики дан.

Ја сам овде учинио три велика добра дела: послао сам душу детенцеву чисту на небо, спасао сам његове родитеље од убиства од руке њиховог сопственог детета, и они, нашавши дете мртво, плакаће веома много, и кроз тај плач опрашта им се и грех који су учинили уочи дана Васкрса. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио!

- А зашто си тамо убио човековог пса?

- И тамо сам учинио добро дело! Онај пас чуваше цело домаћинство, али је сутрадан требао да побесни. И када је требало да дође газдарица да му да за јело, имао је да је уједе, и велика је гнусоба имала да буде у кући онога човека! Пошто нас је примио, било ми их је жао и убио сам пса пре, да не уједе газдарицу. И ти кажеш да сам зло учинио, а ја сам добро учинио!

- А зашто си се код крчме крстио и клањао се?

- И тамо сам учинио добро дело! У ту крчму беху дошли најбољи домаћини из села. Црквени тутор, кнез и један добар домаћин. Они су се саветовали да се удруже и да направе цркву у селу која беше напуштена. Кад смо ми тада пролазили, они су рекли: "Помози, Господе, да направимо цркву!"

Мада беху у крчми, ја сам видео да су људи хтели да учине добро дело, направио сам и ја три метаније и рекао сам: "Господе, помози им да направе цркву!" И ти кажеш да сам зло учинио, а ја сам добро учинио. Ја се нисам клањао крчми, поклонио сам се Богу, да помогне онима што су се одлучили да обнове напуштену цркву.

Задивио се старац, говорећи: "Ни овде нисам био у праву!"

- А тако, кад смо стигли на крај села, зашто си се бацао камењем на цркву?

- То беше она напуштена црква. И будући црква пуста, ђаволи играху на Светој трпези, на прозорима и храму и смејаху се опустошењу дома Божијег, и беше ми криво. И видео си да сам осенио крстом оне каменчиће и почео се бацати на цркву, а ђаволи су се разбежали оданде. Ја нисам гађао цркву, него ђаволе који беху тамо!

- А онамо зашто си запалио кућу деци? Видео си дечицу и није ти било жао њих?

- Та било ми их је жао више него теби! И урадио сам веома добро. Видео си да она деца не имађаху ни мајку ни оца, и остала су са оном страћаром од куће. Али она не знађаху да под кућним тремом постоји благо скривено од њиховог прадеде. Суд са чистим златницима. И ја сам запалио кућу, јер они живљаху у сиромаштву и не знађаху да имају благо под кућним тремом.

Након неколико дана деца ће тражити туда да виде шта је још остало и наићи ће на оно благо и позваће неког свог деду, који је црквени тутор. Овај, будући богобојажљив човек, узеће под своје старање ону децу, и са нађеним новцем направиће им велику кућу са свим што им треба, школоваће их и постаће велики људи и верници.

И ти велиш да сам зло учинио, оче, што сам запалио кућу, али ја сам добро учинио, јер да нисам запалио кућу, не би нашли благо.

- А овде зашто си покварио кућу?

- Оче, ова кућа беше направљена новцем од крађе. И било је заповеђено од Бога овако: "Пошто је направљена туђим трудом и новцем од крађе, овде муж и жена никада неће живети! Жена је требала да умре код првог порођаја. Само муж удов имао је да живи целога века у овој кући":

И покварио сам кућу, јер су они отишли на неку свадбу, и кад буду пошли и видели да је све разлупано, начиниће на месту мању кућу, сопственим трудом, и жена онда неће умрети код рађања првог детета.

И ти кажеш да сам зло учинио, а ја сам учинио добро, по вољи Божијој.

Онда је запитао монах:

- Да ти мени кажеш, брате, пошто си толико великих чуда учинио, шта си ти?

- Али да и ти кажеш мени, свети оче, шта си тражио у молитви од Бога?

- Ја се неколико година молим да ми покаже Бог своје судове, јер ми се учинило да многе неправедне ствари допушта Бог у овом свету.

- Да? А зар нису чуо пророка Исаиу? Колико су небеса виша од земље, колико је Исток даље од Запада, толико су судови моји виши од судова ваших и моје мисли више од мисли ваших, синови људски (у.с. Иса 55,9)

Ниси ли чуо Соломона шта вели? Што је теже од тебе немој подизати и што је дубље од тебе немој испитивати да не умреш.

Ниси ли чуо Давида пророка који каже: Судови Господњи дубоки су веома.

Како си се осудио ти, један човек, да знаш судове Божије, које ни арханђели, ни херувими не знају? Али Бог није хтео да те сатре, јер је могао да те сатре због овог испитивања, али знајући трудове твоје, послао је мене, да ти покажем да судови Божији нису као људски.

Видиш ли колико си ти судио о мени? Што год сам урадио теби се чинило да је зло: да сам убица, да сам украо суд, да сам запалио кућу, и што сам год урадио. А то је све било добро веома, и све је учињено на велику корист. Било је добро по судовима Божијим, не по судовима људским!

И ти си нешто расуђивао, али судови Божији нису били као твоји, јер они су били врло добри! Ти си рекао да сам зло учинио, а ја сам учинио само добро. Дакле од сада да више не судиш никога и што год будеш видео, реци: Господе, ти све знаш. Ја не познајем твоје судове!

Дакле, Свети оче, нико од људи да се више не усуди да испитује судове Божије, јер ни анђели не могу знати судове Његове!

Али пошто си човек, бог ти је опростио, али ме је послао да те умудрим да се више не усудиш уходити судове његове, јер судови Божији су много дубоко и не може их знати нико, ни анђели са неба!

Дакле, да упамтимо из ове приче да се у свему што нама у овом свету изгледа криво и зло много пута варамо! Јер не познајемо судове Божије скривене и необухватне.

Не испитуј неиспитљиво и не жели да достигнеш недостижно! Амин.

О НЕПОЈМЉИВОСТИ СУДОВА БОЖЈИХ

СА НАПРЕД МАРКИРАНОГ МОЖЕТЕ ПРЕУЗЕТИ АУДИО-МП3 ДОКУМЕНТ 

 С поштовањем, уз Божју помоћ, свако добро и здрави били!

Београд 16.12.2012. godine      

Блогер,

Зоран Михаилов Писковић-

Београдски

Дана 10.02.2013. године сa http://www.facebook.com/vsumater преузимамо и следећи текст:

MONAH SA ISCELITELJSKIM DAROM

Smatramo da je pravo vreme (da bismo se opomenuli) da citiramo priču o jednom monahu koji je potčinio svoju volju Božjoj volji i tako našao veliki mir u svojoj duši, primajući od Boga isceliteljski dar. Mnogi bolesnici su ozdravljali i samim dodirom njegove odeće. Iz tog je razloga je imao veliki broj poštovalaca.

Među njima su bila i braća monasi iz manastira, koji su bili iznenađeni delima svoga brata, jer su primećivali da se ništa posebno nije isticalo u njegovom ponašanju – niti je bio naročito asketski disciplinovan niti je strogo poštovao sve postove niti se preterano trudio da napreduje.

Živeo je jednostavno kao i svi ostali.

Samo se jedne stvari strogo pridržavao. Sve što mu se dešavalo, prihvatao je bez pogovora i zahvaljivao Bogu za to. Ta jedna stvar ga je oličavala –potpuno se predavaoo Božjoj volji.
Jednom prilikom, dok je lečio neke bolesnike bez ikakvih medicinskih pomagala, već samo milošću i darom Božjim, iguman manastira ga je upitao u čemu je tajna njegove terapije, jer je video da su svi koji su došli bili isceljeni.

- I ja sam sam iznenađen što mogu da ih isceljujem... - reče monah. - Stidim se što moj dar ima isceliteljsku moć, jer ja niti postom niti nekom drugom asketskom i monaškom vrlinom nisam dostojan takvog Božjeg dara....

- To je istina... – reče iguman. – I mi smo shvatili da si ti sasvim običan monah i da ne poseduješ ništa u čemu se razlikuješ od drugih otaca...

Ipak, iguman manastira je odlučio da po svaku cenu otkrije pravi uzrok njegovog dara isceljivanja. Vodili su duge razgovore u kojima je iguman pokušavao da sazna sve monahove vrline, nadajući se da će tako otkriti neku tajnu njegovog srca. Na igumanova pitanja, blaženi monah reče:

- Setio sam se nečega, u vezi sa milošću koju mi je podario Bog: neprestano se prepuštam Njegovoj volji. Nikada i ni o čemu ne razmišljam što bi bilo u suprotnosti sa Njegovom voljom. Nikada se ne plašim nepredviđenih događaja, koji bi mogli da mi pometu um ili oslabe srce. Nikada se, ni za šta, nisam požalio drugima, niti sam otkrivao svoju zabrinutost. Takođe, sve ono radosno što mi se desilo u životu, nije me uzdignulo do te mere da bi me nateralo da zatražim više nego što mi sleduje. Sve poslato od Božje ruke prihvatam podjednako, kako dobro tako i ono što je loše po mene. Ne molim se Bogu da se ostvari ono što ja želim, već želim da sve bude onako kako On hoće. Iz tog razloga, ništa posebno me ne zadovoljava, niti postoji nešto što bi moglo da me omaloduši ili zabrine, kao što me ništa ne čini srećnim osim kada je to sama Božja volja. Zato uvek u molitvama molim Boga samo za jednu stvar – da uvek bude u potpunosti Njegova volja, kako meni, tako i svim ostalim ljudima.

Iguman manastira je bio zadivljen njegovim rečima i pozivajući se na prethodno, upita ga:

- Dragi moj brate, reci mi, šta si osećao juče kada je izbio požar u manastiru? Zar ti uistinu nije bilo žao kao i ostaloj braći što je onaj bezbožnik podmetnuo požar u manastirske ostave i što je izgorelo mnogo žita?

- Ne mogu da krijem – reče monah, - da me sva ta šteta naneta manastiru nije nimalo nasekirala, jer mi je navika da za sve što se dogodi, bilo tužno, bilo radosno, zahvalim Bogu za to i mirno prihvatim i jedno i drugo. Uveren sam da se to što se desilo, desilo po volji Božjoj, i samo je usmereno ka duševnom obogaćenju. I upravo zato, ne žalim i ne razmišljam o tome. Manje-više, imamo hleba i ostalo za jelo, zato što duboko verujem kako Bog može svakoga od nas da zasiti jednom mrvicom kao celim hlebom. Zato ja mirno i bez zabune živim svoj život.

Iznenađen njegovim odgovorom, iguman je opet proveo dosta vremena u razgovoru sa monahom, pokušavajući da ga natera da mu što jasnije predstavi svoj način razmišljanja, stavove i otkrije mu svoje duševno stanje.

Među odgovorima koje mu je dao skromni monah, bilo je i ovo:

- U svakodnevnom prepuštanju Božjoj volji, toliko sam uznapredovao u poslušnosti Njemu, da, ako bih znao unapred da je Bog odabrao da me pošalje u pakao, ne bih ništa preduzeo protiv Njega. I još vam tvrdim da, čak i kada bi bilo moguće da promenim Njegovu odluku jednim „Oče naš...“, iskreno vam kažem, ne bih se usudio da to uradim, nego bi se još istrajnije molio Bogu da izvrši ono što je On odredio za mene po Svojoj volji. I da me blagosilja kako bih ojačao i vekovima ne razmišljao ništa što bi bilo suprotno Njegovoj svetoj volji...
Na kraju, posle nešto duže pauze, reče iguman monahu:

- Nastavi tako, najdraži oče, nastavi tako i iskreno ispuni svoje obećanje Bogu, onako kako si to i zamislio. Ti si našao nebo iznad neba. Imaj na mu da takav dar Gospod daje samo odabranima. Ne postoje mnogi koji nikada ne brinu, a koji se uvek odupiru izazovima. To je samo onaj koji je zaštićen u životu jakim i neosvojivim zidovima i koji, uvek i u svemu, prihvata Božju volju, odnosno sve prihvata jer je poslato od Boga... Neka uvek bude Božja volja.