DOBAR ČOVEK JE DOBAR ČOVEK BEZ OBZIRA NA NJEGOVU RELIGIJU

 

Здраво,

Предмет овог поста је: ДОБАР ЧОВЕК ЈЕ ДОБАР ЧОВЕК БЕЗ ОБЗИРА НА ЊЕГОВУ РЕЛИГИЈУ И ФИЛОСОФИЈУ ЖИВОТА      

Данас сам на изванредном 

http://www.vesti-online.com/Vesti/Zanimljivosti/180723/Ljudi-se-vise-boje-ateista-od-vernika 

прочитао изузетно добру информацију:

19. 11. 2011. 10:53h | tportal

Ljudi se više boje ateista od vernika?

Komentara 1

2

Veliko istraživanje sprovedeno 2006. godine među Amerikancima otkrilo je da oni, kako privatno, tako i javno, teže prihvataju ateiste od bilo kojih drugih pripadnika dugog popisa etničkih i verskih grupa.

Đavo iskušava Isusa Hrista

U izveštaju predstavljenom u časopisu American Sociological Review autori ističu: "Iako je odbojnost prema muslimanima jako porasla nakon napada 11. septembra, prema ateistima je ostala veća."

Zašto ateisti u najvećem delu sveta spadaju među najomraženije ljude? Odgovor na ovo pitanje u novom je istraživanju potražio tim pod vođstvom psihologa Vila Gervajsa sa Univerziteta British Columbia". U radu koji je nedavno objavljen u časopisu APA PsycNET stručnjaci su došli do prilično uverljivog objašnjenja. Naime, čini se da većina ljudi ateiste doživljava kao osobe kojima se ne može verovati.

"Ljudi religioznost doživljavaju kao znak pouzdanosti", ističu autori. "Budući da se pouzdanost smatra najvrednijom osobinom, jasno je odakle tako negativan stav prema nevernicima."

Gervajs i njegovi saradnici ovaj problem su istražili sa evolucionističkog stanovišta. "Mnogi naučnici složili su se da bi religiozna verovanja mogla biti jedan od mehanizama koji su ljudima omogućili da sarađuju u velikim grupama time što su društvenu kontrolu i kažnjavanje poverili natprirodnim silama", kažu autori.

Drugim rečima, religija je kroz veći deo ljudske istorije igrala važnu ulogu u pojačavanju egzistencijalnih strahova. Ona je ljude držala na liniji i obeshrabrivala njihovo sebično delovanje koje je bilo štetno za veću zajednicu. Gervajs i njegovi kolege ističu da su neka nova istraživanja utvrdila da je ponašanje ljudi manje sebično kada ih neko podseti da ih posmatraju natprirodne sile.

Ako verujete, makar i implicitno, da je božanska kazna glavni uzrok koji sprečava nemoralno ponašanje, onda će vam se nedostatak vere činiti kao dozvola za sve. Godine 2002. jedno ispitivanje "Pew Research Centera" pokazalo je da gotovo pola Amerikanaca veruje da je moralnost nemoguća bez verovanja u Boga.

Ateisti su moralniji od vernika

Eksperiment 1 Razmotrimo jedan od eksperimenata. Stotinu i pet studenata pročitalo je kratku priču o čovjeku koji nije preuzeo odgovornost nakon što je svojim automobilom udario parkirano vozilo, a potom je još uzeo novac iz novčanika koji je pronašao na ulici. Studentima je potom postavljeno pitanje šta misle da je najverovatnije bio taj nemoralan čovjek: a) učitelj ili b) učitelj uz još jedan faktor identifikacije. Dodatak je bio različit za različite studente – za neke je bio hršćanin, dok je za druge bio musliman, silovatelj ili ateista. Najčešći odgovor bila je kombinacija "učitelj – ateist". Zanimljivo je da je ona dobila više glasova čak i od "učitelja - silovatelja". "Ovakav opis osobe koja vara osiguravajuće društvo i krade novac kada su mogućnosti da ga se otkrije male, ispitanici su pripisali samo silovateljima i ateistima", napisali su autori. "Niko ga nije doživeo kao profil religiozne osobe, bilo hršćanina ili muslimana.'

Ne postoje stvarni dokazi koji bi potkrepili pretpostavku da ateizam vodi u pad moralnosti. Jedno istraživanje sociologa Fila Zakermana iz 2009. utvrdilo je da ateisti i sekularni ljudi zapravo imaju više etičkog osećaja za društvenu pravdu od vernika. Naime, pokazalo se da je njihov stepen predrasuda, etnocentrizma, rasizma i homofobije znatno niži nego kod većine vernika. Zakerman ističe da, osim kada je reč o samoubistvima, zemlje u kojima nereligiozni ljudi imaju prevagu po svim ostalim indikatorima društvenog zdravlja bolje stoje od onih u kojima nemaju.

Zanimljivo je da je u svesti javnosti ostala vrlo snažna veza između ateizma i nemorala, a naročito je naglašena među ozbiljnim vernicima. Gervajs i njegovi suradnici potvrdili su to kroz šest eksperimenata od kojih je pet sprovedeno među studentima na Univerzitetu "British Columbia".

Zapadna Kanada, pišu autori, jedno je od najsekularnijih područja Severne Amerike. Međutim, pokazalo se da i u njoj, pa čak i među visoko obrazovanim ljudima, postoji nepoverenje prema ateistima.

Jedno drugo istraživanje pokazalo je da nepoverenje prema ateistima igra veliku ulogu na tržištu rada. Četrdesetero studenata koji su testirani, trebalo je da odluče kome će od dvojice kandidata istih kvalifikacija dati koji od dva posla – jedan je radnik u centru za dnevnu negu, a drugi je posao konobar. Jedina razlika u njihovoj biografiji bila je da je jedan bio ateista, a drugi vernik. Većina studenata dodelila je ateisti konobarski posao koji ne zahteva naročito veliko poverenje.

Gervajs i njegovi kolege smatraju da na antipatije prema ateistima utiču i druge činjenice. Na primer, religiozno verovanje, koje uključuje i verovanje u zagrobni život, mnogim ljudima daje smisao života. Svaku pretnju tom osećaju utehe i nade, vernici će uglavnom doživeti kao opasan i neprijateljski čin. Ali autori ipak smatraju da je ključ negativnih emocija prema ateistima strah da nisu pouzdani. Verovatno je došlo vreme da se ljudi konačno bolje upoznaju s etičkim načelima humanizma. 

ЗАКЉУЧАК БЛОГЕРА
Из горе наведеног изузетног цитата произлази закључак да је као и увек подељено мишљење и по овом питању. 50% мисли да су атеисти лоши људи, док други мисле да то баш и није тако. У Новом Завету о том питању је дат несумњив одговор, а то је: НИЈЕ БИТНО ДА ЛИ СИ НА УСТИМА ТЕИСТА, А У ДЕЛИМА АТЕИСТА, ОДНОСНО ПО СОПСТВЕНОМ МИШЉЕЊУ ДА СИ АТЕИСТА, А ТЕИСТА СИ ПО СРЦУ И УБЕЂЕЊУ, што се јасно сазнаје из Јеванђеља Светог Матеја 25/31-34: (Рече Господ )
 ³¹ A kad dođe Sin čovečiji u slavi svojoj i svi sveti anđeli s Njime, onda će sesti na prestolu slave svoje. ³² I sabraće se pred Njim svi narodi, i razlučiće ih između sebe kao pastir što razlučuje ovce od jaraca. ³³ I postaviće ovce s desne strane sebi, a jarce s leve.

³⁴ Tada će reći car onima što Mu stoje s desne strane: hodite blagosloveni Oca mog; primite carstvo koje vam je pripravljeno od postanja sveta. ³⁵ Jer ogladneh, i daste mi da jedem; ožedneh, i napojiste me; gost bejah, i primiste me; ³⁶ Go bejah, i odenuste me; bolestan bejah, i obiđoste me; u tamnici bejah, i dođoste k meni.

³⁷ Tada će Mu odgovoriti pravednici govoreći: Gospode! Kad Te videsmo gladna, i nahranismo? Ili žedna, i napojismo? ³⁸ Kad li Te videsmo gosta, i primismo? Ili gola, i odenusmo? ³⁹ Kad li Te videsmo bolesna ili u tamnici, i dođosmo k Tebi?

⁴⁰ I odgovarajući car reći će im: Zaista vam kažem: kad učiniste jednom od ove moje najmanje braće, meni učiniste.

⁴¹ Tada će reći i onima što Mu stoje s leve strane: Idite od mene prokleti u oganj večni pripravljen đavolu i anđelima njegovim. ⁴² Jer ogladneh, i ne dadoste mi da jedem; ožedneh, i ne napojiste me; ⁴³ Gost bejah, i ne primiste me; go bejah, i ne odenuste me; bolestan i u tamnici bejah, i ne obiđoste me.

⁴⁴ Tada će Mu odgovoriti i oni govoreći: Gospode! Kad Te videsmo gladna ili žedna, ili gosta ili gola, ili bolesna ili u tamnici, i ne poslužismo Te?

⁴⁵ Tada će im odgovoriti govoreći: Zaista vam kažem: kad ne učiniste jednom od ove moje male braće, ni meni ne učiniste.

⁴⁶ I ovi će otići u muku večnu, a pravednici u život večni.''


С поштовањем, свако добро и здрави били!

Београд 19.11.2011. године       

Синдикалац и блогер,

Зоран Михаилов Писковић

Ево два сјајна илустративна доказа, где се не пита о религиозној припадности поклонопримца и поклонодавца, већ је одлучујуће ''акт милосрђа''.
Са http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=4952
читамо:

Prije četiri godine, imao sam zadovoljstvo da ga sretnem i neposredno se oduševim njegovom nevinom ljubaznošću i jednostavnošću. Ljudima iz Sofije je poznat kao Starac Dobri Dobrev iz sela Bajlova. On je 96-godišnji starac koga se često može vidjeti kako stoji ispred crkve Svetog Aleksandra Nevskog ili Svetih Kirila i Metodija i njihovih pet učenika sa svojom metalnom kasom da mu se udijeli novac. Sakupljeni novac on daje za obnovu manastira i crkava ili sirotinji.

  

























 

 

Sreo sam ga u Crkvi Svete Nedelje, kada sam otišao na Svetu Liturgiju koju je služilo nekoliko Episkopa u u blagodatnom prisustvu moštiju Svetog Kralja Stefana Milutina. Jednostavno, ušao je kroz crkvena vrata, stao ispred moštiju i, poput mladića, napravio nekoliko dubokih poklona (metanija). To je bio zadivljujući prizor, naročito zbog osjećaja nedostojnosti kada nam Bog podari da svoj životni put ukrstimo sa jednim od Njegovih pravednika.

Nježne oči, ugodan osmijeh, ponizan izgled... sve to čini da on zasija u očima onih koji su ga sreli i koji bez oklijevanja hitaju da dobiju blagoslov od ovog mudrog starca. On nosi tradicionalne cipele od sirove kože i svo vrijeme negdje žuri, ali nikada ne koristi moderna prevozna sredstva. Jednostavno, on voli asketski hod. Jede šta god mu dobri ljudi daju i nikad ne ropće na svoje stanje. Lice mu sija nebeskom svjetlošću koja nesvjesno tjera ljude da u jednom trenutku shvate da je on zaista kao uzet iz Biblije.

   














Nadam se da će me Gospod udostojiti da i treći put u životu cjelivam starčevu milostivu desnu ruku.

“Čovjek treba da drži pravednost i istinu. To je Božji put!”


Prevod i obrada sa engleskog prof. Dinko Blagojević
01. septembar 2010 godine

Док на http://www.bajinabasta.com/bastina/bastina_list/broj14_2.htm
читамо о следећем великом хуманисти који је за собом оставио следећи ВЕЛИКИ ТРАГ ДОБРОТЕ УЧЕЋИ НАС:

Pop Stevan M. Jojić, znamenita ličnost račanskog kraja
	ŠTO JE PROŠLO NIKO NE POVRATIVoleo je ljude i ljudi su voleli njega i poštovali, dobri ljudi su za njega bili jedina prava vredenost. Često je govorio: Što je prošlo niko ne povrati, što će doći - niko ne odvrati...Još pre nego što se Stevan rodio, 1897. godine, u poznatoj piličkoj porodici Jojića, znalo se da će biti sveštenik. Otac Miladin je rekao: „Ako bude sin – biće pop”. I nije ni moglo biti drukčije, očeva želja se morala poštovati. I sve je krenulo onako kako je otac zamislio. MaliStevan je već u najranijem detinjstvu pokazivao veliko interesovanje za knjigu, a s obzirom da su Jojići bili dosta imućna porodica nije ga bilo teško školovati. Odmah posle osnovne škole, Stevan je upisao Bogosloviju u Beogradu, koja je u to vreme trajala 9 godina. Onda su se dogodili i ratovi: najpre dva Balkanska a odmah posle toga i Prvi svetski. Stevan je morao prekinuti školovanje i vratio se u selo. Bio je tada najstarija muška glava u čitavom selu, jer su svi već bili mobilisani. Radio je sve poljoprivredne poslove, postao je tako oslonac čitave porodice i sela. Niko od njega nije umeo bolje uzorati brazdu na njivi, bio je najbolji kosac, prvi žetelac... Zavoleo je život na selu i seoske običaje, i ta ljubav će u njemu ostati do kraja života. Po završetku rata molio je oca da ide u poljoprivrednu školu ali otac je ostao pri ranijoj odluci: morao je nastaviti Bogosloviju koju je uspešno završio u Sremskim Karlovcima 1921. godine.Iste godine venčao se sa Milevom Lazić, učiteljicom iz Užica. Venčanje je obavljeno u crkvi brvnari u Dubu. Mladi svešttenik Stevan, stasit i lep, u seljačkom odelu... Venčao ih je pop Panto iz Duba. - Bio je pravi seljački pop, čovek iz naroda, a ja seljačka popadija - govorila je kasnije popadija, učiteljica Mileva - Voleo je ljude i ljudi su njega voleli i poštovali. Ljude je delio na dobre i loše, a dobri su za njega bili jedina prava vrednost. Imao je parohiju u Jagoštici, Rastištu, Zaovinama, Perućcu, Beserovini... Od 1937. do 1939. godine bio je i starešina manastira Rača. Ipak najviše je službovao u Bajinoj Bašti.Pravi narodni sveštenik bio je sa narodom i uz narod uvek, pa i u onim najtežim sudbonosnim danima. Branio je narodne interese i one 1935. godine kada je otvoreno napadao režim Milana Stojadinovića zbog poznatih događaja oko konkordata, i onda kada je bio jedan od najvatrenijih govornika protiv sramnog pakta i izdaje 1941. godine, i kao odbornik u Sreskom narodnooslobodilačkom odboru... Politički je bio neopredeljen, pripadao je svima i svakome, a život ga je jednostavno terao da se uvek nađe tamo gde je smatrao da mora biti, uz narod. - Dosta se manipulisalo sa tim njegovim opredeljenjem za partizanski pokret - kaže profesor dr Brana Jojić, Stevanova kćerka - Teško je govoriti o tome da li je on bio nečiji simpatizer. Jednostavno, život ga je terao na to, a on je uvek želeo da ima svoj mir, svoju parohiju i ljude oko sebe. ------------------------------------ MANJE GOVORI A VIŠE SLUŠAJ...U mom životu nije ništa bilo kako sam ja hteo - zapisao je jednom prilikom pop Stevan Jojić - Neko je drugi upravljao stazama kojima sam hodio. Taj upravljač bio je nevidljiv - a to je Bog. Sada, kada sam već na kraju staze života, okrenem se i pogledam Šta sam prošao? Šta sam uradio? Šta me čeka? Šta je život? Na ova pitanja daće odgovor i drugi, a ja mogu reći: Ne treba se mnogo brinuti za život svoj; treba biti pošten; raditi i nikoga ne mrzeti; Bogu se moliti i pomoći kad god možeš onoga ko je u nevolji; čuvaj zdravlje jer zdrav čovek mnogo može da doprinese zajednici a bolestan je dosadan i sebi i drugome; treba biti skroman i štedljiv jer rasipništvo vodi prosjakluku; u službi treba biti tačan i ispravan; opraštaj, manje govori a više slušaj; ne budi gord; budi čist i uredan. Ne opijaj se i ne kockaj – to je veliki neprijatelj našeg naroda. ------------------------------------------------------- Pop Stevan Jojić je bio veliki humanista, pa je tako dobio i Orden Crvenog krsta i Orden Svetog Save. Bio je počasni doživotni predsednik Opštinskog odbora Crvenog krsta. Svojevremeno je bio u Upravnom i Nadzornom odboru Zdravstvene zadruge pod čijom je upravom podignut zdravstveni dom „Evelina Haverfild” u Bajinoj Bašti. Imao je i najviši crkveni čin - prota stavrofor... - I pored tog što je doživeo sve počasti, uvek je govorio da je najviši čin i priznanje dobio kad je postao pradeda - priča inž Draga Jojić, najstarija Stevanova kćerka - On je, što je možda i neobično, veoma voleo život, muziku i pesmu. Znao je mnogo divnih pesama iz naroda koje je rado slušao a i sam je umeo predivno da peva. Kad svrati u kafanu čašćavao je ljude uz one njegove poznate reči: „Pijte momci, Jojića su novci!” Sećam se, najomiljenije pesme su mu bile ,, Vetar ružu niz polje nosaše i Ko pokida sa grla đerdane,,... Pop Stevan Jojić je umro 26. aprila 1985. godine. Sahranjen je na Bajinobaštanskom groblju uz sve počasti kakve je i zaslužio. Na sahrani je bilo prisutno 37 sveštenika na čelu sa vladikom Žičkim. Glavno opelo je bilo u porti crkve, a onda je povorka prošla kroz čitav grad. Pevao je hor đakona iz manastira Žiča. Bilo je mnogo govornika, a na kraju je govorio i Krsta Jojić, sveštenikov sinovac iz Pilice. Ni pre, ni posle tog događaja, niko takvu počast nije doživeo... O. Dodić